Први број Хвосна изашао је 1. јуна 1996. године у Истоку. Хвосно је стари назив за већи део Метохије. За заглавље листа узет је мотив надгробне плоче са разорене Студенице Хвостанске.

Повратак Срба

(архива текстова)

Обнова баштине
Програми, манифестације, издаваштво...

Контакт:

Адреса:
Немањина 48,
Кос. Митровица

Тел. 028 497 598

E-mail: hvosno@ptt.rs

 

ПРОГРАМИ, МАНИФЕСТАЦИЈЕ, ИЗДАВАШТВО...


НОВЕ КЊИГЕ


НОВЕ КЊИГЕ

СА КАРТЕ НАТО-ЕУ "MAP OF KOSOVA"
ОБРИСАНИ СРБИ

 

У издању: ДК “Св. Сава” – ХВОСНО,
Петер Хандке: "КУКАВИЦЕ ОД ВЕЛИКЕ ХОЧЕ"

Ибар, не тако дубок доле, жуборећи у инат повременим јауцима Кавасакија, Харлеја Давидсона итд. отмено одлазећи, још једна планинска река, брза и, без обзира на више запуштену обалу, више чиста и због тога што је у Косовској Митровици и околини већ дуже време свака индустрија обустављена? Котурови бодљикаве жице, гурнути на страну, тамо као и овамо, тада, деловали су као из прошлих времена.

У албански део већ стигох, пођох у ритму моста даље, као да ту имам посла неког. Само не као радозналац или као неко било ко да изгледам. Широки тротоари, такође кроз овде недостајуће хиљаду киоска миље, и тако пуно места за ходање. Углавном, не остави тај албански део Митровице само мени и онима за преподне, у међувремену, и прилично мало пешака, него су зграде и улице и тргови неупоредиво више простора имале него у збијеном српском северу. Колико само већ ваздуха око, уочљиво новосаграђене, монументалне џамије, која је са њеним минаретом, и главни трг а и главну раскрсницу маркирала. У средини града није она само просто стајала, него је много више заузела јасно ту средину, са пар других џамија и њиховим мањим и ужим минаретским торњевима у даљој околини, као заштитних стражара, око једног централног шатора. Већ  то је била као једна одмах уочљива супротност, према исто тако предимензионираној али изван, преко обронака према брдима, српске катедрале на северу и такође без таквих заштитних стражара или вазала.

Кафићи, овде са отвореним терасама и то је једна разлика са онима на северу, где су терасе, осим ове из „Dolce Vite”, са пластичним платнима покривене, тако да су се догађаји унутра, са улице могли само назирати и то изобличено. Овде, напротив, седели су у већини млади гости, у сваком случају многобројнији од нас пролазника, отворено напољу са кафом или пивом. Сваки кафић на југу Ибра, албански Ibri, могао се DOLCE VITA звати.  

Вечите варке? Заваравања из мајског јутарњег ваздуха, плавог неба, полагано грејућег сунца и у њему заблиста демонстративно, ту и тамо, по нека ласта.

Одакле ли су њима опет и опет, нагомилане географске карте, увек исте, обешене у неким излозима и у неким продавницама и канцеларијама? На први поглед само једна географска карта са насловом али, да, сећам се ја добро: „Ethnic Albania” и са свим небеским правцима дебело нацртаним границама, које далеко, далеко преко ових двеју садашњих албанских држава, старе Албаније и новоалбанског Косова или и прелазише, на југу дубоко унутра у Грчку. На истоку исто према Македонији, према Србији, можда се ја варам? чак и према Бугарској; на западу далеко горе, према Црној Гори, до Которског залива, и на северу дубоко у унутрашњој Србији, поред Санџака у православно срце области Рашке и са друге стране преко Дрине, тамо према Босни. Истовремено изгледа, таква географија, за ове овде настањене, нешто што је сасвим невино и разумљиво – како би иначе овај или онај од њих у пролазу посматрача те карте пријатељски погледао?, како би иначе власник једне продавнице за њим напоље излазећи, већ спреман да му границе разјасни?

У једној од ових продавница тада купих једну карту, не ову споменуту, већ од управо независно проглашене државе Косово: ,,Harta e Kosovës – Map of Kosova”. Од тада лежи та карта, овде код мене, раширена на столу. Разуме се, да за време погрома осталог српског становништва од 17-19. марта 2004. (,,Мартовски немир” тако их назива савезни посланик зелених у једном извештају) уништени православни културни споменици нигде да су уцртани, чак ни оних цркава и манастира, који су у присуству немачких КФОР трупа, разрушени или јако оштећени у Призрену и Јужном Косову, које су неким романским или готским базиликама у западној Европи по значају биле равне, као што је црква Свете Девице из Љевишке и манастир Светог Арханђела, три километра изван Призрена – за рушевине без ичега осим: заугљенисаним гредама и поломљеним олуцима, нема никаквог знака у легенди карте.

Али, исто тако, где у легенди испод (дебелог) знака „Ŏ” за „Xhami”, џамије, ти (мршави) „†“; „‡“  за „Kishë”, цркве и „Манастири”, за манастире стоје, не могу се скоро ни ови на карти наћи. Од ових, после погрома, мање или више неоштећено осталих три велика манастирска центра православног региона Косова и Метохије (кратко Космет), једино је овај од Дечана/Deçani уцртан, један од најпоноснијих или за очи најрадоснијих средњовековних – управо сам био у искушењу да напишем:... и попуштам сада искушењу: ...сакралних грађевина; које не мање грациозне, можда и још већих светиња из Грачанице (код Приштине) и Пећка Патријаршија (у подножју црногорских планина), оба женска манастира, нису се на карти са најбољом вољом могли наћи. до данас тражим ја тај знак ‡ и не верујем дословно мојим очима, колико год дуго на том месту, где ја тај силан манастир знам, у празно гледам: „Graçanica” је уцртана као један градић, са једним јасним пиктограмом поред, али за један „Minierë” један рудник, а код Пећи/Peja, скоро већ један велеград?

У западној околини, где Патријаршија управо за свој знак живота преклиње: баш ништа – за то у плану, тачно у средини града, Ŏ (није дебео, скромнији него у легенди). Али шта видох ја сад? Крст Светиње из Пећи! – иако тако малешно, и пре свега прекривено са две тачке од дебело штампаног имена планинског потока који тече поред „Gryka e Rugovës”, да ја себи не узмем за зло да сам га до овог тренутка превидео. И шта видим ја сада даље?  Другачије него што легенда показује, уместо једног манастирског комплекса једна само усамљена „Kishë”, црква означена: исто тако ипак јасан знак за комплекс Дечани, недалеко јужно, обележен је у форми једног † уместо са ‡ .

И шта видим ја даље? Карту од једног издавача школских књига „libri shkollor”, била је одштампана још 2001. године, значи једно три године пре мартовског погрома од 2004.

Тако да би ја сада на њој још могао манастир Светог Арханђела, који је тада на својој речној тераси, читавом околином Призрена морао владати и сада некако морао наћи овај ‡ или † сакривен или у једном великом слову? Не – ништа осим једног Ŏ. (По томе значи тако да манастир Светог Арханђела није постојао на карти већ дуго, пре него што је стварно разрушен).

И што је сада упадљиво на Митровици, где сам још у мају бацио први поглед на карту? Река Ибар, lumi Ibri, тече ни приближно средином града него изгледа само као да га у пролазу додирује, а северно од реке где је десетина хиљада другог народа ту настањена, може један ученик, пар колиба у тој ледини, себи замислити и без цркве (напротив овом: Ŏ у јужном делу, који на карти сам – читаву Митровицу представља).

Са тим се подударало, данима касније, штамбиљ у пошти Велике Хоче, са тачно овим натписом вани, „Post”, а не можда српски „Пошта” али исто тако не „Postë” албански, на разгледници, коју сам одатле послао: „Велика Хоча”, то село у коме само Срби живе, и ту преживели, и исто тако, из страних земаља КФОР, - УМНИК-, било којих још припадника „Великом Хочом” називали, било је сада преименовано и одштембиљано на албанском. И као што са штембиља гласи једним изврнутим чисто новим албанским именом, чак ни на два језика није долазило у питање.

(одломак)

                    Петер Хандке

Рођен је 1942. године у Грифену у Корушкој. Студирао је права у Грацу и ту припадао Градачком кругу писаца. Након првих књижевних успеха (роман Стршљени, драма Псовање публике и наступ пред новинарима у Принстону, САД) стиче славу и постаје култни писац бит генерације.
Као романописац, приоповедач, песник, драматичар, писац радио-драма, филмских сценарија и преводилац, објавио је до данас педесетак књига и превода с енглеског, француског, старогрчког и словеначког језика.
Живи, као слободан писац, у Шавилу код Версаја, редовно посећује Србију, сваке године.
Носилац је свих важнијих награда за књижевност, осим Нобелове, за коју и његови непријатељи мисле да му је ускраћена из политичких разлога. Око његових књига критичари се, понети ванестетским разлозима, углавном споре, док их публика прихвата.
На тему распада Југославије и демонизовања Србије написао је пет књига: Опроштај сањара од девете земље, Зимско путовање на реке Дунав, Саву, Мораву и Дрину или Правда за Србију, Летњи додатак за зимско путовање, Кроз сузе питајући и Око великог трибунала.
Међу последњим код нас преведеним делима помињемо роман Дон Хуан, драму Подземни блуз, одабране песме Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света.


ЛАТИНИ СУ СТАРЕ ВАРАЛИЦЕ...

У издању: ДК “Св. Сава” – ХВОСНО,
Рецензенти: Проф. др
Милоје Пршић и Предраг Драгић Кијук

Ухапшен је Радован Караџић! Вест, како поносно преносе београдски медији, је обишла свет за 14 минута! Зар је Србин Радован Караџић толико важан?! Можда за приватни суд у Хагу, који је проглашен за међународни,  којег холандски адвокати и Холандска адвокатска комора  негира да је суд! Радован Рашо Караџић, лекар и песник, оптужен је за ратне злочине, за злочин против човечности од латинске Европе и латинско- протестантске САД и хитно мора у Хаг!

Тако хоће власници суда!

Да суде!

Латини хоће да суде Радовану Караџићу за злочине Срба у Босни и Херцеговини и за ... агресију
?!

Напад на српске сватове у Башчаршији 1992. године који је покренуо рат у Босни и Херцеговнин мора да је наредио Радован Караџић!

Нападом на српске сватове почела је агресија босанскохерцеговачких  Срба на Босну и Херцеговину зарад отимања од Срба њихових кућа, земље, имовине, деце, жена и наравно ликвидације Срба.  –  Све у свему, јасно само хашким тужитељима!

Напад на Србе у Башчаршији 1992, нису извели Срби – они су били жртве!

Све остало што се дешавало у Босни и Херцеговни била је борба за опстанак Срба да остану у својој кући, на својој земљи, управо тамо где живе од искона, где су формирали  своје прве државе, где је забележен српски језик, написан први докуменат, где је настала њихова црква!

Латини, САД и Европска унија сами себи су доделиле право да доносе одлуку од животне важности за српски народ: кажу –није то ваша земља! Ми нећемо да буде ваша! Ви сте агресори!

Изопаченим ставовима, Латини ( Ватикан, Аустрија, Немачка, Мађарска, Хрватска, В. Британија, Француска и такве земље као Холандија) покушавају да докажу да Срби немају шта да траже западно од реке Дрине! Из њихове политичке праксе избија
дух из боце –анексија Босне и Херцеговине 1908, коју је извршила најкатоличкија монархија у Европи –Аустро-Угарска.

Да поновимо: борба Срба у Босни и Херцеговини са кућних прагова за физички опстанак је освајање и империјализам!

Латинска антисловенска и антиправославна агресија  је
европеизириње Босне и Херцеговине и целог Балкана!

Западнопевропска традиција – осам крсташких ратова којем треба додати најсуровији  један дечији, за Свету земљу, је обновљена у Босни и Херцеговини, али – обновљен је џихад на Балкану. Спојено је у Босни и Херцеговини неспојиво!

Радован Караџић је отворено говорио о овој појави. Преговарао је са Латинима. Латинин су  покушали да га изиграју, а када нису могли, затражили су: нестани са политичке сцене!

Нестао је!

Ухапшен је Радован Караџић – једног петка или понедељка или уторка, јула месеца 2008. године. Датум нема значај. Ухапшен је јула 2008, а потера је почела 1995. године.

Радован Караџић и Република Српска још једном су победили Латине!

Цела машинерија приватног латинско – англосаксонског суда из Хага тражила је Радована Караџића 13 година. Тражила га да приватни суд у Хагу демонстрира моћ САД и латинско – протестантских чланова Европске уније.

Он је био овде! Миран суграђанин! Живео, радио, просвећовао и лечио народ! Гледао је како га траже и чудио се како не могу да га нађу са свом њиховом сателитском и другом електронском опремом и ловцима на људске главе! Гледао их и смејао им се у лице, мирно радећи свој посао лекара.

Данас је победник! Оживео је Републику Српску, државу која је створена његовим радом и радом његових сарадника и бораца који су је оружјем бранили и одбранили. Радован Караџић је дао надахнуће Србији и целој српској политичкој елити да не посрће даље, да се исправи! Посрнулу елиту која је поздравила његово хапшење са смешком је гурнуо у рупу безнађа и страха.

Радован Караџић је победник! Победио је србождере у Београду, Сарајеву, Мостару и Загребу који су пожурили да се на ТВ екранима радују или су изашли на улице да неспутани ничим покажу мржњу према свему што је српско, радујући се његовом хапшењу без осећаја да су побеђени!

Радован Караџић је отворено рекао : овде сам, шта ми можете
?

Узећете ми слободу
?!

Не можете, остајем слободан у сужањству!

Узећете ми живот
?

Не можете! Живећу и после смрти!

Оптужићете ме за злочин у Сребреници
?

Вас оптужује село Кравица, логори за Србе по Босни и Херцеговини : силос у Коњицу, Сарајеву! Оптужују вас злочинци ослобођени у Хагу. Заштићена зона УН из које џихад ратник Насер Орић напада српска села и село Кравица. Оптужују вас ослобођени џихад ратници: Зејнел Делалић, Сефер Халиловић а са њима крижари Зоран, Марјан и Влатко Купрешић и да их не набрајам даље.

Није реванш у питању него истина. Истина је та која пише пресуду и историју!

Оптужићете ме да сам створио државу Републику Српску, што сам везао латинске миротворце у Босни и Херцеговини за ограде мостова и бандере!

Оптужите!

Везивање
миротвораца је био једини начин да се зауставе разбојнички напади НАТО авијације и сачувају животи и имовина Срба у Републици Српској!

Европске и англоамеричке силеџије замолиле су га да оде са власти. Ричард Холбрук се договорио са Радованом Караџићем да  оде, да се више не меша у политику.

Када је Радован Караџић разговарао  са Ричардом Холбруком не знам да ли се сетио речи царевог заточника Милоша Војиновића:
Латини су старе варалице, ујака ће нашег преварити, ујака ће нашег погубити...

Када се Радован Караџић повукао у породични круг, Латини су дигли оптужницу и затражили његову главу.

Нестао је. Његов нестанак изазвао је бес римокатоличко – протестанске расистичке антисловенске врхушке Вашингтона, Лондона и Брисела. Потера је кренула. Стигла је понуда из Вашингтона за главу Радована Караџића : пет милиона долара!

Потрага је трајала 13 година. Радован Караџић је све време мирно живео и радио. Није се крио. Путовао је по Европи, не само по Србији. Мирно без икаквих тешкоћа. Када му је дојадило, дозволио је да га нађу!

Бес латиноанглосаксонаца добио је нови замах! Да прикрију свој пораз и признају победу Радована Караџића дали су вест о хапшењу као да од ње зависи опстанак Света, која је за 14 минута обишла целу планету.

Латинима треба политичка предност у свету, коју губе.

Ко се радује
?

Само они који су покренули потеру!

Други, мало или нимало. Гледају расистичку запенушаност Латина са чуђењем и гнушањем! Радован Караџић треба да иде у приватни суд по правду у Хаг. Исти онај суд који холандски адвокати не признају да је суд!

Двојица оптуженика, Слободан Милошевић и Војислав Шешељ ставили су овај суд на место које му припада у правосуђу и историји. Ова двојица нису сами, исто су учинили и српски правници.

Очигледно судије нису дорасле постављеном задатку да судским поступком сатанизују Србе, да им одузму легитимитет опстанка као народа, да би затим Европа загосподарила њиховом традицијом и тиме загосподарила њима пошто би изгубили све што их чини народом. Зато су променили судско веће али и ово није у стању да схвати узроке ратова на Балкану 1992–1999, неће да схвате јер не желе!

Ако би схватили узроке, онда би на оптуженичку клупу сели они који су у Београду осуђени у одсуству због бомбардовања Србије 1999, и почињених ратних злочина, заједно са онима који су ту пресуду поништили после петооктобарских промена 2000. године.

Суд у Београду треба да донесе одлуку о изручењу Радована Караџића притворској јединици у Шевенингену. Многи се питају да ли Срби имају мајку или маћеху
? Одговор на ово питање не постоји!

Радован Караџић, победник над Латинима и латинском истином иде у Хаг да победи латинску правду!

  Јован ПЕЈИН


ДЕСЕТ ГОДИНА ЧАСОПИСА ХВОСНО

   

   

      На други дан Духова, лета Господњег 1996. на развалинама Студенице Хвостанске, тим величанственим рушевинама усамљеног српског светилишта, уз културну манифестацију "Студеници Хвостанској у походе" - сабору песника и народа, имали смо представљање првог броја Хвосна.
 
      Желели смо Хвосном:
      - да осветлимо потиснуту вишевековним пустошењем и затурану српску баштину,
      - да истражујемо материјалну заоставштину, да скупимо разнешено, да учврстимо темеље, и да надзиђујемо,
      - да обновимо и реконструишемо старе рукописе, старе збирке, уметничке предмете, црквишта и гробља,
      - да проучимо и презентујемо нашим неупућенима и свету, да сачувамо од заборава хвостанске незаборавнике,
      - да покажемо колико смо својом баштином супериорни у односу на многе.
      - да негујемо српску православну традицију и чувамо предачко.
      Били смо на самом почетку великог посла а Србе затече нови рат, до тада невиђено страдање и нови егзодус. Завлада безбожништво које гради разграђивањем. Бездушна политика моћних и лицемерје произведе монструма на српској земљи и пусти га. Не хтедоше да сагледају дубоку и широку српску гробницу.
      Бог нам подари истинску радост:
      - што на рушевинама славне српске митрополије, на сабору народа и песника, на Духове 1996. године, представисмо први број српског штампаног гласила Хвосно, и данас
      - када на рушевинама славне Бањске, која се обнавља, испред ове свете цркве, обележавамо скромни јубилеј, десетлеће, и представљамо 49. свеску, на месту где је блистало "Бањско злато", штампане хрисовуље и даровнице, и записано свако српско село.
      Налазимо и симболику у томе!


      Да ли то нестајемо или се уздижемо?
      Речено је: Божји храм може да замре али не и да умре, и
                        Сачуваће се све оно што се ради у славу Бога.
      Речено је и то: "И Ђурђеви Ступови, и манастир Бањска,
                                  и све рушено још јаче собом одјекује" и
                                  "Где је спаљен светац, све више сија".
      На размеђу два миленија спаљени су наши домови у Светостефанској Метохији светог краља Милутина. Пред наднационалном и неодговорном силом, у вртоглавим збивањима, нађосмо се у избеглиштву али, недостојно је пасти духом:
      - путујемо Савиним уским стазама,
      - пијемо са бистрих Савиних студенаца,
      - учимо путовођени Савиним књигама,
      - чувамо Савин језик и ћирилицу
      - подсећамо заборавне на Савино и наше свето Хвосно.

      И, притом, велика Божја милост нас је навела:
      - на остављене трагове Карађорђевих устаника у Средњем Ибру и по Копаонику,
      - на траг Ђорђа Бараћа из Гњеждана, потоњег Епископа Саве Дечанца, и његове савременике,
      - на затурене трагове Солунских и Дражиних јунака,
      - на светиње зарасле у коров, од Бањске, Сочанице, Земанице, Дренове… до светих Врача…

      Хвосно се у избеглиштву није склонило у заладак:
      - сећање нисмо изгубили,
      - наду нисмо,
      - намеру нисмо, али
      - са неизмерном тугом за растргнутим завичајем
      и за оним што остависмо арбанашкој стихији која и после рата не постаде зрелија, напротив још осионија и безбожнија; али и са надом и дубоком вером да ћемо, уз помоћ Господа, поново бити тамо где нам је место и обавеза, да ће се поново наш народ раширити по својој Метохији, по Хвостанској земљи, и пети на величанствено брдо, са својим Владиком, тамо где смо оставили темеље Мале Студенице, ту где је била славна српска митрополија, и помолити се Богу, као што смо то радили до нашег националног и историјског пораза јуна '99.
      Ако уселимо Бога у себе, Бог ће нам показати пут.

(Из пригодне беседе гл. и одг. уредника Зорана Ђорђевића)


“КОСОВО И МЕТОХИЈА ОД ДРЖАВЕ ДО ЛОГОРА-
КАКО ПОБЕДИТИ ГЛОБАЛИЗАМ”
,

У издању: ДК “Св. Сава” – ХВОСНО,
Прва српска издавачка комуна “Дис” - Чачак
Градска библиотека “Вук Караџић” Косовска Митровица и
ИЗ “Вишњић-Подруговић” - Никшић
Рецензенти: Проф. др Драгољуб Живојиновић и проф. др Милутин Ј. Фолић

Светлана Петрушић је прва која доноси национални програм и план стратегије за Косово и Метохију, као и национални програм и план стратегије за уређење Србије и српске државе СЦГ. Осим централне теме, Косово и Метохија, аутор се детаљно бави Србијом 20. и 21. века. Књига је, такође, посвећена и неким важним савременим светским политичким процесима и догађајима, као и улози великих сила у креирању тих догађаја на Балкану.

Књига је сведочанство о времену у коме живимо и драгоцени документ.

По много чему ова књига је јединствена
Пажњу читалаца привући ће:

– Ауторов предлог националног програма и плана стратегије за Косово и Метохију и национални програм ѕа уређење Србије и СЦГ
– Речник геноцида
– Косово и Метохија логор за Србе - легализован злочин
– Рат за воду
– Континуитет страдања Срба на Косову и Метихији и разбијање српске државе
– Шта је модерни патриотизам
– Некажњена велеиздаја – Београд, центар антисрпске политике и антисрпске пропаганде
– Ко данас дезавуише српску дијаспору
– Ко управља терористичким УЧК албанске националне мањине на Косову и Метохији
– О узроцима НАТО бомбардовања Србије и улози политичког и војног врха
НАТО-а у етничком чишћењу Срба
– Неоколонијализам Немачке, В. Британије и САД-а - окупација Балкана
– Ђаволски план Ватикана
– Глобализам и Нови светски поредак; савез неоколонијализма, неонацизма и повампирене Коминтерне
– На помолу је рат и крај ЕУ

У књизи је објављен комплетни текст Резолуције СБ УН 1244 о Косову, и Војнотехнички споразум СРЈ и НАТО-а

Књига је у тврдом повезу, има 400 стр. Цена је 800 дин.
Жиро рачун: 840-339664-24 (за иност. 20 евра)

Књига може да се купи у књижари "Никола Пашић", Београд, Трг Николе Пашића 9, као и да се наручи тел. 02884276, 063400878 и na e-mail: hvosno@ptt.yu


| [Повратак Срба] | [Архива текстова] | [Обнова баштине] | [Програми, манифестације, издаваштво...] |
Copyright © 2001 Дом културе »Свети Сава«. Сва права задржана. Дизајн: LOGOS Рашка.