Први број Хвосна изашао је 1. јуна 1996. године у Истоку. Хвосно је стари назив за већи део Метохије. За заглавље листа узет је мотив надгробне плоче са разорене Студенице Хвостанске.

Повратак Срба

(архива текстова)

Обнова баштине
Програми, манифестације, издаваштво...

Контакт:

Адреса:
Немањина 48,
Кос. Митровица

Тел. 028 497 598

E-mail: hvosno@ptt.rs

 

ОБНОВА БАШТИНЕ

 


Немачко бомбардовање
Народне библиотеке Србије, 06. априла 1941.

,,Скоро ће се напунити 69. лета ,,од трагичних априлских дана 1941, када је око хиљаду и триста рукописних књига и повеља изгорело у пожару Народне библиотеке Србије, који је изазвало немачко бомбардовање Београда”.

(Ђорђе Трифуновић,ТИПИК АРХИЕПИСКОПА НИКОДИМА)

УКЛАЊАЊЕ СРБА

Друштвене прилике у данашњем времену показују, да је крст Патријарха српског постао претежак: народ и држава су поново, ,,на распећу и распућу''. Али и сама Српска православна црква (СПЦ) је ,,на разпећу и распућу'' ако се има у виду разарање око 150 њених храмова у југозападној Србији, настојања да се на српским земљама оснују нове четири православне цркве.

Ватикан је раније изражавао задовољство масовним покатолича-вањем православних Срба у усташкој творевини (Шешељ В, 2007, с.806–808) али је и данас покатоличавање Срба виђено као ,,интензивно'' (Бабовић, В, 2010, с. 39). За што плодотворније делање на ползу угроженог народа, Цркве и Државе целисходно је што целовитије сазнавање стварности процеса који се у СПЦ одвијају. Тиме би се стекла представа, на пример, о стању храмова у неким крајевима и раду свештеника о стварности тзв. обнове православних светиња у југозападној Србији, смањивању православаца, подривачком страном деловању итд.

Изазови Патријарха српског данас су, пре свега, ујединитељски што значи светосавски. Зато је делотворно, да Патријарх српски макар једном посети епархије, светиње и вернике Српске правосла-вне цркве у Црној Гори, Македонији, Босни и Херце-говини, Великој Хрватској, на Косову и Метохији, северној Србији, Тимочкој крајини, Рашкој области и друге, укључујући и оне у исељеништву. Да би Патријарх био српски а не србијански, он би требао да бар једном посети сваку од 32 епархије СПЦ које су ван Србије, у којој су њих 13.

Заседање Синода организовано по српским земљама, у различитим епархијама може, уместо отуђености, да охрабрује јединство СПЦ. Верницима и разједињеном српском народу је од користи ако Патријарх српски усмери снагу на заустављању разједињавања и уједињавању цркве светог Саве и да оствари бар неки ујединитељски подвиг, неко светосавско дело. А то је: јединство Српске православне цркве, уместо поделе на Српску православну цркву и ,,Македонску православну цркву'', ,,Црногорску православну цркву'', ,,Хрватску православну цркву'', ,,Војвођанску православну цркву'' и ,,Босанску православну цркву''.

Па и ако државни врх Србије не мари довољно за Лужичке Србе, упркос честог угошћавања у Немачкој, преостаје да се бар СПЦ сети угрожених хришћана – Лужичких Срба, а и да се заложи за остваривање њихових угрожених права у области културе, због чега су они принуђени да протестују.

Многе цркве и манастири су опљачкани а уништавају се и данас када је српски народ и православна цивилизација предмет систематског подривања. Многи реликти изузетне вредности су разнешени, од којих су неки на познатим адресама. Потребно је читаво истраживање да се осветли овај вид разарања СПЦ. Могуће је да се нешто озбиљније предузме, како вредни предмети не би били олако доступни разбојницима и подривачима Цркве. Одговорност је такође у упорном тражењу црквених драгоцености од њихових иностраних поседника.

Мирнодопско подривање и присвајање српских светиња и споменичког наслеђа у југозападној Србији, ако остане без одговора, имаће такође фаталне последице. Није непознато, да се чине дугорочни напори да се то наслеђе прогласи за хришћанско, византијско, косовско и албанско – а никако српско. На томе се ради, у томе се и доста постигло.

Обнова храмова често служи за пропаганду и подривање традиције и уметности српског црквеног градитељства. Тако се кроз обнову поништавају традиционалне боје српске цркве и државе, а такође се на крововима обновљених храмова у неким случајевима уместо православних постављају римокатолички крстови, без одлуке највиших црквених власти, без изјашњавања верника и без реципрочне обавезе Ватикана.

У Србији су подижу нови храмови а они су ретко посвећени кључним личностима које су дале  допринос држави и цркви српског народа, онима који су били слободивође, државотворци, ујединитељи и градитељи. Исправка те грешке је потребна данас као опомена политичкој класи у времену, када се Држава непрекидно разграђује, комада и смањује. Има ли нових храмова који су посвећени светом Симеону односно Стевану Немањи, Стефану Дечанском, кнезу Лазару, цару Душану? Зар је поштовање ујединитељског дела Сефана Немање треба да буде потискивано памћењем једног римског императора (Константина), владара империје. 

Од споља подгрејаваног сусрета Патријарха српског са ватиканским поглаварем је далеко важнији сусрет са оним званичницима у Скопљу, Подгорици и Загребу чији су ближи и далеки преци били или јесу истоверни, православни хришћани. Од користи је, да се у суседству омекша разјединитељска острашћеност и завада унутар српства и словенског света.

За подривану СПЦ је можда најважније питање престанка покатоличавања и тиме смањивања православаца у целини, као и охрабривање словенског јединства повратком православној вери од постепеног повлађивања римокатоличкој миси. Напуштање православља је према искуству водило а могло би и у будућности да води сукобљавању које је за Словене имало крвави, међусмањивачки исход.

Да би се СПЦ самоодредила према појави покатоличавања целисходно је да обезбеди свеобухватно истраживање резултата, које је у том деловању остварио Ватикан, као и средства која се примењују у смањивању православних. На тој основи је могућа дефиниција дугорочног одговора.

Ако неко неком чини штету, за губитника нема пречег питања од престанка наношења штете. Неутралност, помиритељско ћутање правосла-вних великодостојника није једини одговор на смањивање православних текућим покатолича-вањем. Такво њихово понашање доприноси стварању и неговању неповерења према СПЦ. Вођење дијалога са онима који смањују број православних, тако да се и не помиње то смањивање је понижавајуће за православне великодостојнике и православље. То је заробљавање енергије православних великодостојника за време текућег подривања православља.

СПЦ већ троши део енергије на расправу о подметнутим темама од стране Ватикана. Једна тема од значаја за достојанство православних верника је прослава Нове године. Претежној православној Србији је Брозов комунистички  режим наметнуо за државни празник ,,католичку нову годину'', како је народ назива. Православни свет зна да то није ,,међународни празник''. То је туђе празновање у које они учествују да би поништавали своје. А Срби, као и други православни народи, не намећу неправославним народима слављење православне нове године. Ко приговора Кини што обележава нову годину у складу са традицијом?

            2.

Могуће заробљавање радне енергије великодостојника СПЦ је препознатљиво. Не може да се очекује, да претежна јавна гласила која су у страном власништву и под западњачком контролом буду наклоњена јединству СПЦ. Окупирана ,,индустрија свести'' тешко да би радила на јачању свести о потребном јединству СПЦ. Напротив, већ виђена полемика и општење епископа преко јавних гласила биће вероватно и даље пожељно, можда и подстицано од стране оних који управљају гласилима. А та ,,индустрија'' оствариваће такође известан утицај бар на неке епископе. Тражење разлика, клица раскола и подстицање сукоба, наметање тема за расправу унутар Цркве и покушај да се утиче на одлучивање у њој може и даље да се очекује. Могуће је да Синод прекине разговоре епископа преко јавних гласила, будући да они то имају унутар институција Цркве.

СПЦ ће помоћи да Држава очува себе ако сазна и призна, да је и она сама угрожена и ако схвати ко је и како угрожава. Из препознавања сопствене угрожености може и треба да се развија свест о потреби неговања јединства унутар ње уместо расплињавања енергије ,,догађајима светског хришћанства'' са оним који је подривају. А њихово настојање  је израз препознате тежње да свет буде ,,под заставом Ватикана''. Међутим, какво искуство са политиком Ватикана током 20. века имају православни Срби показује њихово биолошко смањивање, нарочито у Великој Хрватској и за сада незаустављено дељење и смањивање њихових територија. Непоуздана је нада да ће посвећеним подривачима словенскоправославне цивилизације Господ моћи ,,да помогне да сагледају да су скренули'', тако да они ,,могу да почну и полако да се исправљају''. (Политика, 22. 01. 2010).

Нишка епархија је, по сопственој вољи или спољним наговором, средствима православних верника или иностраним новцем подигла у Нишу цркву посвећену владару римске империје, Константину, ,,спремајући се'' за годишњицу проглашења ,,Миланског едикта'' (Политика, 22. 01. 2010). Реч је о одлуци тог римског владара донетог у Медиолану (данашњем Милану) 313. године којом је он, поред осталог, укинуо дотадашње прогањање хришћана од стране Римљана.

Обележавање годишњице проглашења доношења уредбе римског императора у Србији је само изговор за појачавање напора у настојању за доминацијом над православљем. Након посете неких православних држава, ,,папи је циљ да пободе империјалне заставе у Србији и Русији'' (Димитријевић, В, 2010, с. 22).  Овај пропагандни подухват може да допринесе бољим резултатима у даљем покатоличавању и смањивању православних. Одатле је наивно саучесништво СПЦ у томе под изговором места рођења владара поробљивача. А политичари и новинари који служе тој пропаганди као да не виде или не желе да виде могући исход у подели и доприносу завади словенскоправославног света поводом намераваног похода ватиканског челника у Србију, конкретно у Нишу. А то је град кога су пре десетак година разарали западњачки бомбардери по налогу званичника добрим делом блиских Ватикану.

Пропаганду доласка ватиканског челника и политичара, ранијег немачког кардинала Рацингера у Србију, на место злочина чланица Северноатланског савеза 1999. шириће нарочито јавна гласила која су под немачком контролом. Ватикан је већ уложио новац у пропагандну припрему угошћавањем новинара ,,Политике', ТАНЈУГ-а, НИН-а, Православља'', Гласа Подриња'' и Данаса'' (Димитријевић, В, 2010, с. 24). При том не може да се наслути да је циљ његове посете јачање угроженог јединства Србије, очување граница и равноправност православља него тежња за доминацијом над Србијом и ширење утицаја ,,ватиканске империје''.

Када би Ватикан помогао да се покатоличени Срби враћају вери својих предака, када би прекинуо даље покатоличавање православаца, извинио се тим поводом, и када би својим утицајем допринео поновном уједињењу Србије, Црне Горе, Македоније, уједињењу Срба са обе стране Дрине и заштити Републике Српске Крајине, када би помогао да се успостави уставни поредак Србије на окупираној светој српској земљи, тада би итекако било разлога да га дочека Патријарх српски, сви званичници и цео народ.

Међутим, доприноси Ватикана су супротни. Ватикан  се уплиће у рад других цркава и да их на дуги рок потчињава, а потчињеност слободољубивом српском народу није никада била привлачна. Тешко би могло да се тврди, да претежни православни верници у Србији чезну за доласком ватиканског челника, тим више што је искуство српског народа са Ватиканом опомињуће будући да је утицај ватиканских челника постојано био усмерен на разједињавање словенског света и смањивање територија православних Срба на подручју авнојевске Југославије односно на стварање Велике Хрватске. (Шешељ, В, 2007, с. 766-780, 788–793). А реч је и о челнику Ватикана који је спреман и да понизи православни словенски свет, као када је у оквиру три узастопна дана по реду првенства последњег примио председника Србије а као првог певача који заступа усташку идеологију међусловенске мржње и раздора који је почео да се ,,прославља'' певајући на увредљив начин по Србе песму о Јасеновцу и Старој Градишкој, местима истребљивања православних Срба, Јевреја и Цигана. Његов би долазак, дакле, могао да проузрокује и непотребну напетост и догађаје са нежељеним исходом. Јер, део Србијанаца можда неће бити раздраган доласком бившег члана Хитлерове омладинске организације, а нарочито део обавештене јавности, коме је познато да Ватикан шири пропаганду ,,да су српске цркве и манастири у ствари римокатолички'' (Петрушић Светлана, 2006, с. 125–126).

Уплитање великодостојника СПЦ у политику није увек било срећно. Један од новијих примера је позив Српског патријарха да Срби у југозападној Србији учествују у једним од избора које није организовала држава Србија. То може да се односи и на став Цркве према суровој пропаганди о користи за Србе кроз чланство у тзв. Европској унији, суштински, боље српским језиком казано – у Западњачкоевропском савезу. Али епископи би могли да сазнају истину о понижавању и израбљивању суседних држава, неравноправних чланица ове наддржавне творевине, што би задесило и православну Србију у том удружењу у коме правила диктирају припадници западњачке цивилизације, усмерени на доминацију над другим.

Епископи мора да знају ,,да највише што могу рачунати народи које позападњачавају је да се нађу у сфери владавине, стапања и колонизације Запада и то само у оним улогама које им може дозволити јединствени и непоновљиви Запад'' (Зиновјев, А, 2002, с. 17). Према Ен Лакроу Ризу ,,и Ватикан у савезу са Вашингтоном зида ЕУ'' (Димитријевић, В, 2010, с. 22) али не ради стварања света равноправних, што и новија правила те творевине потврђују. Зато они, ако не могу да саветују православни српски народ и његову политичарску класу да се држи словенскоправославне цивилизације, бар не треба да се јавним наступима прикључују убилачкој пропаганди о усрећивању Србије позападњачавањем и потчињавањем у тој творевини у којој према, искуству суседа, неће бити протежиран препород српског народа, чије претежне и најутицајније чланице не признају границе Србије. 

Изазов СПЦ је очување самосталности–тако да не буде употребљена од стране страних и домаћих политичара. А већ постоје назнаке да се то десило. У свету, ништа није тако узнапредовало као превара, па је Западњачкоевропски савез основао ,,агенцију за борбу против превара и корупције''. А Срби су давно закључили из искуства са западњацима: ,,Не веруј Латинима и кад ти дарове доносе''. СПЦ би појачала одбрамбену моћ ако би се самопрочистила од оних у својим редовима, који су заражени помамом за новцем иноверника, чија је пословица-нема бесплатног ручка-довољно просвешћујућа.

Српски храмови се својатају данас чак и од Бугара, а шта би тек било да су их српски владари подизали новцем иноверника. Трагично је, да је на удару епископ Рашкопризренске епархије, Артемије, који указује на катастрофалне последице туђег уплитања у српско црквено градитељство, те да српске светиње обнавља српски народ уместо оних који су их палили и рушили. Владика Артемије ,,мученик препун невоља'' према епископу нишком Иринеју је од стране црквених власти 13. фебруара 2010. разрешен да управља епархијом.

Већ је општепознато да уклањање српске државе са српских простора прати и уклањање Српске православне цркве. Таква су настојања видљива у Македонији, Црној Гори и Великој Хрватској. Они који настоје да на Косову и Метохији нема српске државе предузимали су мере, рушитељске, градитељске, пропагандне-а радиће на томе и у будућности-да на том простору не буде ни СПЦ. Већ има основа за процену да је то крајњи циљ иноверног уплитања у српско црквено градитељство. Само пословична наивност може да спречи препознавање тог исхода. Владика Артемије је био једна од препрека. Уклањањем Владика Артемије подривање СПЦ путем ,,помагања'' од стране рушитеља и покровитеља рушења, можда ће бити успешније, осим ако епископи ипак прихвате његово искуство и виђење могућег опстанка СПЦ у југозападној крајини, оног ко је упознао стварност у времену најтежег искушења.

Зашто у Србији треба да се обележава годишњица одлуке о престанку насиља над хришћанима, када су баш православни хришћани и њихове светиње жртве невиђеног зулума у југозападној Србији? То је ругање себи, саморугање и самопонижавање. Зар није изазов великодостојника Српске православне цркве, да се боре за такво обележавање одлуке о престанку насиља над хришћанима буде уприличено на оном месту које је најприкладније за опомену извођачима и покровитељима продуженог насиља над хришћанима на Косову и Метохији које траје од 1999. године и касније. Пошто је јасно, ко је ко био  у том насиљу којим је протерано преко 200.000 хришћана и уништено око 150 њихових светиња, прослава годишњице ,,Миланског едикта'' треба да се уприличи на више одговарајућих места, што значи у Приштини, Берлину, Вашингтону, Риму, Ватикану, Цариграду..., а не у Нишу који је темељено разаран бомбардерима, који су нарочито полетали са италијанске стране уз хришћанску равнодушност, да не кажем уз прећутну сагласност утицајног Ватикана.

Христивоје Пејчић  


БЕЛА РУСИЈА-СЕСТРИ СРБИЈИ

обнова срушених цркава у епархији рашко-призренској

У септембу, 2008. године, у Белорусији покренут је пројекат ,,Бела Русија-Сестри Србији''. Основни циљ пројекта је, да се путем разних добротворних акција прикупљају средства за обнову једног од разрушених српских храмова на Косову и Метохији. Организациони комитет пројекта, на чијем челу се налази професор Иван Чарота, чине истакнути јавни и друштвени радници Белорусије, који су до сада небројено пута показали да су прави и велики пријатељи Србије и њима братског српског народа. Пројекат, који је замишљен као акција трајнијег карактера, добио је благослов Његовог Високопре-освештенства Филарета, митрополита Минског и Слуцког и Егзарха Патријарха Московског.

Почетком октобра, чланови организационог комитета обратили су се Епископу рашко-призренском Артемију, са молбом, да одабере један од храмова из поверене му епархије који би се путем овог пројекта обновио. Изабран је храм Свете Параскеве у повратничком селу Дрсник.


Црква Св. Петке у Дрснику, фото на Петковдан, 2008.

Повратак Срба у ово село је почео пре три године, када је изграђено педесетак кућа за повратнике, али због лоших услова живота свакодневно ту борави свега четрдесетак мештана од којих двоје деце. Како сазнајемо од надлежног свештеника, оца Слободана Трајковића, интересовање за повратак постоји, тако да би обнова ове светиње била још један подстрек за повратак српског народа на ове просторе. Управо је ово била идеја водиља Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Артемију, да предложи ову древну светињу посвећену Св. Петки да буде обновљена пројектом ,,Бела Русија -Сестри Србији''.

Радови који обухватају потпуну обнову ове светиње су:
 -статичка санација цркве
 -покривање цркве
 -конзервација живописа
 -израда иконостаса и црквеног мобилијара
 -изградња звонаре
 -уређење порте.

Прва у низу добротворних манифестација на којој је изложен читав пројекат обнове, одржана је 19. октобра у оквиру духовно просветитељског право-славног сајма у Минску. Презентација је била више него успешна, што потврђује велики број људи присутних на презентацији, коју је пропратило двадесетак телевизијских екипа.

Иначе, село Дрсник се налази на три км источно од Клине, и веома је старо насеље. Помиње се у повељи Стефана Првовенчаног из 1199-1206. где он потврђује дарове које је његов отац Немања даровао Хиландару и набраја између осталих места и Дрсник. Краљ Милутин га поново својом повељом потврђује манастиру Хиландару. То исто чини и цар Душан 1348. У селу данас постоје црква Св. Петке и на месту, које се зове Ћелије, црквиште са остацима друге цркве. Црква Св. Петке изгледа да је раније била посвећена св. Николи. То је мала једнобродна грађевина правоугаоне основе, засведена полуобличастим сводом. На источној страни је полукружна апсида. Унутрашњост је богато осликана представама светитеља и сценама из циклуса великих празника и Христових страдања.

Очувани делови на западном источном и северном зиду, настали су кад и обновљена црква- седамдесетих година 16. века. По својим стилским и уметничким одликама, овај живопис се везује за сеоске мајсторе, који су крајем XVI и почетком XVII века делали на подручју обновљене Пећке Патријаршије. Проглашена је спомеником културе 1958. Категорисана је као споменик, од изузетног значаја за Републику Србију 1990.

У овом селу је до 1999. године живело око хиљаду мештана, претежно Срба. После НАТО бомбардовања, Срби су напустили своје домове, а црква Свете Петке је демолирана и спаљена. а звоник миниран од стране албанских терориста у присуству италијанских снага КФОР-а. Сви дрвени конструктивни елементи су изгорели. Иконостас и мобилијар су уништени у пламену, а пожар је неповратно уништио и колорит живописа и састав фреско малтера. Црквено звоно је украдено, а ограда је демолирана и разнета. Сеоско гробље је девастирано.


МАНАСТИР БАЊСКА, ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2004.
На дан Преноса моштију св. првомуч.
и архиђакона Стефана

   

   

   


Епископ Артемије

ВАСКРСНИ ЂУРЂЕВДАН

Васкрсни Ђурђевдан! Каква симболика у те две речи! Васкрс, сам по себи празник победе и радости. Победе над смрћу и радости због вечног живота. А Свети Ђорђе - победоносац! Чиме? Васкрслим Господом Исусом Христом. Победоносац над ким? Опет над смрћу и свима слугама смрти, било да су то невидљиви демони, било видљиви непријатељи истине.



Ђурђеви Ступови, на Ђурђевдан 2002.

Манастир Ђурђеви Ступови. У рушевинама, запустели, напуштени преко триста десет година, гле, пред нашим очима васкрсавају. Подижу се из праха и пепела. Постепено. И тихо. Без много буке. Живот се усељава у новоподигнута здања. Младо монашко братсво, ујутро и увече и “на всјакоје времја” узноси славопоје Богу победитељу смрти и његовом светом угоднику Светом Ђорђу великомученику и победоносцу.

И то све збива се “у зло доба” када је “вражија сила од свуд опколила”. На једној страни, на светом Косову и Метохији, руше се и уништавају цркве и манастири. Средњевековне задужбине, и оне новијег датума, селе се у прах и пепео. Бог допушта да зло привремено тријумфује. На другој страни старе задужбине васкрсавају. Бодре нам дух и уливају наду, да ће тако бити и са овим које сада уништавају. Кад Бог хтедне и Бог када рекне, српски ће се Васкрс заблистати. Срби ће се Богу обратити, свеце своје срцем пригрлити. Када се душе обнове и вера у њима васкрсне, онда се и светиње обнављају. Радују се и радују срца наша. Теше нас и храбре на нове подвиге и подухвате. Дошаптавају нам и довикују: не смете клонути, не треба губити наду, жив је Господ... Амин, Боже, нека тако буде.

Интервју Хвосна: Мирјана Менковић

И ГРОБОВИ ИЗВРНУТИ

Српско споменичко наслеђе на Косову и Метохији пострадало је на монструозан начин: пострадале су манастирске целине, цркве и села. Подметнутим пожарима, сечом, рушењем, промењен је и природни изглед простора а до стратишта се једва и долази, каже М. Менковић, кустос Етнографског музеја

Вековима негована српска културна баштина у Метохији и на Косову махом је претворена у пепео, рушевине, опљачкана и оскрнављена. У нашем националном поразу није створена могућност повратка протераног народа нити, за сада, обнове споменика. До промене власти у Београду, октобра 2000. компетентне светске организације нису ни покушавале да помогну у несрећи. У том метежу појављује се Мнемозина, невладина организација, која је покушала, пре свега, да упозори на катастрофу. Све ово и Ваш последњи улазак у Метохију повод су, г-ђо Менковић, да нам нешто више кажете о акцији коју водите.

Акција Центра за очување споменичког наслеђа Косова и Метохије – Мнемозина


Сабласни остаци српских светиња:
Војници КФОР-а на обезбеђењу

– Акција је стартовала негде '98. године са основним циљем и намером да упозна домаћу и међународну јавност са проблемима који могу да искрсну, са једним великим упозорењем свим установама заштите и установама културе на простору Косова и Метохије да се помогне, да се скрене пажња, да се алармира рад око техничке документације и да се у исто време релевантним домаћим и међународним организацијама као што је то, пре свега, УНЕСКО, стави на увид категорисани садржај и значај споменика Косова и Метохије, шта ће се догодити и ког обима то може да буде уништавање уколико се догоди оно што се догодило.

Када су музеји у питању читав тај период до '98. није био испуњен на задовољавајући начин адекватним радом, нити комплетном документацијом, нити стварањем адекватних услова за чување и заштиту материјала који је требало штитити.

Око акције Мнемозине су се окупили људи професионално, који припадају међународним еснафским организацијама, удружењима конзерватора, или који се баве заштитом споменичке грађе, библиотекама, архивима итд. Окупили су се стручњаци из готово свих институција широм Србије и Црне Горе.

Дошла је '99. година, људи су се снашли онако како су сматрали да могу. Претпостављам да је највећи број одлука донешен самоницијативно и у складу са неким личним проценама шта и како би требало штитити. Неко мало боље, неко мало лошије, и у целој тој ситуацији имамо случајева да су неке институције сачувале добар део своје документације, да су неке делимично, али да највећи број институција заиста ништа није урадио на томе плану. Музеј у Приштини, свој најдрагоценији фонд успео је да сачува и добар део документације, Покрајински завод за заштиту споменика културе, који је један део документације пребацио али, на жалост, све је остало нама недоступно.

Унеско ћути

– Ми у овим контактима и присуством на простору Косова и Метохије, ниједним тренутком нисмо одустали. Ми смо око 20 пута боравили доле. Последњи боравак био је од три и по недеље интезивног рада. У том смислу смо направили прве контакте са представницима међународне заједнице УНЕСКО-а то је г-дин Голин Кајзер, који се већ почетком јула месеца '99. године појавио у Приштини, са којим је обављен разговор. Најављен је некакав увид у стање са њихове стране.


Село Црколез на северу Метохије:
М. Менковић (друга с лева) са делом грађана

Оно што ми знамо УНЕСКО није покренуо ниједну званичну акцију на простору Косова и Метохије у заштити било каквог споменика, пре свега хришћанске провенијенције, али УНЕСКО-в представник, г-дин Рос, с једним човеком ради за једну француску организацију, која искључиво ради на заштити албанских споменика културе и интезивно ради на Музеју у Приштини.

До сада се нико званично није огласио било каквим документом о стању наших споменика културе на простору Косова и Метохије. Направљена су 3-4 извештаја невладиних организација и тај УНЕСКО-в извештај. Сви они су непотпуни и једнострани. Ниједан стручњак са наше стране није консултован, нити је затражена права информација, дата сугестија или предлог.

Ми смо понудили читав низ конкретних сугестија и предлога са врло конкретним захтевима:

  • обустављање сваког даљег уништавања;
  • заштита порушених споменика;
  • размена документације;
  • рад у малим групама;
  • да се консултују стручњаци са наше стране;
  • предложили смо хитно формирање међуна-родне комисије која би утврдила врло компетентно стање споменичког наслеђа на простору Косова и Метохије.

Италијанска мисија

– Са италијанским представницима, не предаставницима владе него особа задужених, или самоиницјативних, који су преко неких акција упознали добро наслеђе Косова и Метохије, кренули да пропагирају заштиту, пре свега хришћанског наслеђа, на Косову и Метохији.

Сарађујемо добро са Српском православном црквом, односно Рашко-призренском епархијом и Г-дином Артемијем, наравно и са Његовом светости Г-дином Павлом, укључујући и митрополита Амфилохија, који је егзарх Патријаршијског трона.

Цела италијанска иницијатива, да то појаснимо, кренула је из манастира Дечана односно од игумана о. Теодосија. Италијани су једноставно почели да се појављују у Дечанима. Игуман Теодосије је инсистирао, а то је и наш став, да се свака прича мора повезати са југословенским стручњацима, јер је наш принципијелни став од почетка био да нико, заиста нико, не може радити на простору Косова и Метохије док се претходно не консултују југословенски стручњаци из Србије, из Београда, који су деценијама радили на заштити споменика.

Сарадња са међународним стручњацима је преко потребна у овој ситуацији, јер је мећународна заједница изузетно одговорна, у ствари најодговорнија, за све што се догађа на простору Косова и Метохије, укључујући и заштиту нашег наслеђа.

Намера, идеја и циљ је, дакле, да се вакум који постоји у систему заштите превазиђе на тај начин што ће се југословенски стручњаци из Србије, Београда и Црне Горе, који су показали расположење, вратити у систем заштите путем једне форме невладине организације али суштински наставити да раде свој посао, и да одлучују о свему о чему треба да се одлучује, до побољшања политичке ситуације, која би нама обезбедила потпуно другачије услове живота а и обезбедила кретање на том простору.

– Наш донатор је италијанска мисија која је финансирала пројекат ургентне заштите. Пројекат садржи комплетне листе свих категорисаних споменика културе са простора Метохије, дакле свих споменика чију категоризацију, увид и обраду је извршио Републички завод, који је био надлежан за тај простор. О свим нашим корацима се најтешње консултовало са представницима Републичког завода.

Свирепи услови за рад

– Објективни проблеми, (наше кретање, наша егзистенција) на простору Метохије, су много тежи, много свирепији, него на простору Косова, јер цела је Метохија испражњена. Постоје две-три енклаве и једно изузетно ограничено кретање и ту морам да истакнем да они који нису познавали простор Метохије и Косова, и раније нису живели са нашим народом са тог простора, не могу ни изблиза схватити реалан живот и шта значи реално се организовати.

Ми сматрамо да целокупни проблеми заштите садрже три битна сегмента:

  • проблем са институцијама и стручњацима који су прекинули ангажовање и сада таворе највећим делом, неискоришћени, и начин укључења тих људи у послове које су радили;
  • наша културна политика у оквиру наших енклава која мора да се осмисли на један потпуно детаљан начин, има озбиљних истраживања која би била преузета;
  • заштита културних добара.

Пројекат обнове

Можете ли нам рећи конкретније о Пројекту?

– Пројекат је предвидео шест путних праваца за које је формирано шест тимова. За подручје Метохије дефинисани су путни правци:

  • Пећ-Исток-Србица (I),
  • Пећ-Дечани (II),
  • Пећ-Клина-Малишево (III), и на тим правцима сви споменици који су категорисани. Врло конкретно, на путном правцу I, ми смо успели да, радом од 3 - 23 јула, обиђемо све наше споменике уз помоћ КФОР-а и једне организације која сад врло добро функционише. Испунили смо наш план у делу који држе италијанске и шпанске војне снаге а направили смо контакте и са немачким снагама.

Обишли смо, између осталог, и: Манастир Гориоч, цркву св. Николе у Ђураковцу, цркву св. Јована у Црколезу, цркву св.Ђорђа у Белици, манастир Девич код Србице, цркву св. Николе у Бањи Рудничкој, цркву св. Јована у Леочини. Рађени су, наравно, Пећ и Дечани, као и Гораждевац и Бело Поље. На листи се налазе и исламски споменици, њих обрађују италијански стручњаци.

Обишли смо цркву Преображења у Будисавцима, цркву Ваведења Богородице у Долцу, цркву св. Петке у Дрснику, цркву св. Николе у Кијеву, цркву св. Николе у Млечану, Пограђе, цркву св. Николе у Чабићу. Сићево је једино место, где цркву, св. Николе из 16. века, нисмо успели да пронађемо јер је била смештена у оквиру приватног имања и вероватно је уништена на тај начин да ју је немогуће видети. У Доброј Води смо обишли цркву св. Апостола Петра и Павла.

Наш захтев немачком КФОР-у за обилазак Суве Реке, Мушутишта, Зочишта, Оптеруше, Речана, Суве Реке, Поповљана и Ораховца је делимично прихваћен због проблематичних безбедносних услова на том простору.

Били смо у Призрену неколико пута. Јако ми је драго што смо се срели са о. Илијом. Били смо у св. Арханђелима. Ништа у Призрену од наших споменика није порушено. Плашили смо се да нећемо моћи да радимо у Призрену ал ћемо највероватније моћи. Немачки КФОР је показао једно расположење да нам помогне. Направили смо и круг кроз Средачку жупу, кроз Сиринић... Остало је да завршимо истраживање у Великој Хочи, да се заврши Сиринићка жупа, цркве по средачкој жупи, Призрен да се обради и то би био комплетан пројекат Метохије.

Овде има преко 20 споменика културе.

Увид у стање и наш посао завршили смо у Великој Хочи. За Велику Хочу је предвиђено да се на један шири начин испита и уради. Нису у питању само три највећа споменика: црква св. Стефана, св. Јована и св. Николе, него и сви остали споменици и споменици народног градитељства.

Ни камен на камену

– Степен уништења је заиста катастрофалан, сем великих споменика који су остали у животу, али се не треба заваравати да не би било оних који не би насрнули и на Дечане, Патријаршију и Будисавце, да ситуација није оваква каква јесте. Сви ови споменици, изузев цркве и гробља у Пограђу и оних које се чувају, али нису од изузетног значаја, као што су, црква у Белици и Кошу, а некако су измакле рушењу, као и црква у Леочини, која је зарасла у коров, па није лако доћи до ње, порушени су. Црква у Дрснику није порушена у потпуности јер има бетонску облогу, али је унутра све девастирано.

Степен уништења је огроман. Уништавање је тако изведено да буквално камен на камену није остао. Навешћу пример цркве у Чабићима, која се налази у центру села и која је била у потпуности конзервирана. Али, шта значи ако се споменици не обиђу две године? Три пута смо прошли а да нисмо могли да препознамо стратиште црквено.

Сва гробља, сем гробља у Пограђу, су зарушена. А у Речанима, то је мој лични најпотреснији утисак, црква је тако уништена, са експлозивом који је неколико пута постављан, да су и гробна места померена. Дошло је до извртања гробова, тако је страшан тај степен уништавања.

Преко је потребно да сва она мишљења, солуције, које нису поткрепљене конкретним радом, реалном, истинском, искреном жељом и вољом да се нешто уради, мора да се превазиђе да процес наше дезинтеграције мора да се заустави. Ја не видим да на другачији начин можемо да се сачувамо и спасимо ове несреће која је задесила српски народ на Косову и Метохији.

Потребан је висок степен организације и координације. Ако буде свако бранио неко своје лично, парцијално убеђење и наставио да делује разједињено, ми нећемо успети да будемо онолико ефикасни и оператвни колико треба да би заштитили оно што треба да заштитимо.

– Центар Мнемозина је пажљиво пратио све. За сада постоје две дефинисане иницијативе. Једна је та италијанска, која нам је на неки начин ближа, јер су они далеко одмакли у разумевању и поимању свеукупне ситуације. Друга иницијатива, коју смо пратили, је јапанска. Нисам наишла на најбоље разумевање. Донешене су две декларације. Једна, која на најоштрији начин осуђује уништавање предисламских споменика у Авганистану, и друга, која се бавила на теоретски свеобухватан начин редефинисања неких категорија из домена заштите и културе.

Ни једном једином речју није споменуто уништавање споменика на простору Косова и Метохије иако је тамо било јако пуно УНЕСКО-вих представника.

Са ниједне друге стране, као од стране италијанске владе, од европских држава, не постоји иницијатива.

Ја морам да кажем још један врло битан детаљ на чему се Мнемозина залаже а то је да сви наши споменици, од изузетног значаја, уђу на УНЕСКО-ву листу светске културне баштине. То би у овој ситуацији значило додатну меру заштите. То је све њима апсолутно јасно. Дечани се налазе у процедури још од ’96. године. Та иницијатива је прекинута због политичких разлога. Оправдано је интересовање за Велику Хочу, јер ако би се амбијентално заштитила било би то нешто изузетно.

Иницијатива постоји али бојим се да Београд на прави начин њих не дочекује. Напросто се довољно добро и мудро нисмо организовали и реорганизовали за ситуацију у којој се налазимо.


| [Повратак Срба] | [Архива текстова] | [Обнова баштине] | [Програми, манифестације, издаваштво...] |
Copyright © 2001 Дом културе »Свети Сава«. Сва права задржана. Дизајн: LOGOS Рашка.