Први број Хвосна изашао је 1. јуна 1996. године у Истоку. Хвосно је стари назив за већи део Метохије. За заглавље листа узет је мотив надгробне плоче са разорене Студенице Хвостанске.

Повратак Срба

(архива текстова)

Обнова баштине
Програми, манифестације, издаваштво...

Контакт:

Адреса:
Немањина 48,
Кос. Митровица

Тел. 028 497 598

E-mail: hvosno@ptt.rs

 

Архива текстова
ПОВРАТАК СРБА


ОБЕЛЕЖЈЕ ЗА 84 МУЧЕНИКА 

,,Стојимо овде загледани у имена наше браће, рођака, синова, очева, мајки... За некима од њих се још увек трага по жутим кућама, гробницама, мртвачницама... Стојимо загледани у имена уклесана у камен, у камен који значи опомену на нечији злочин и срамоту, али и на камен који значи трајање, повезаност са овом светом земљом косовско-метохијском, за коју су они положили своје животе. И на крају камен подигнут за незаборав свим поколењима будућим, како се злочин никада више не би поновио”.- рекла је, између осталог, Оливера Радић

У присуству више стотина верника, јуче, на празник Усековања главе Св. Јована Крститеља у манастиру Светог Јована у Великој Хочи прослављена је храмовна слава. Свету архијерејску Литургију служио је ЊП Епископ рашко-призренски Артемије уз саслужење свештенства и монаштва наше епархије, манастира Григоријата са Свете Горе и митрополије црногорско-приморске. Литургији је присуствовало и педесетак верника из Херцег Новог са свештеником и чланицама Удружења Кола српских сестара Херцег Нови.

На Литургији је причешћен велики број деце и старијих верника, а после Литургије је обављено освећење славских колача и жита. Осим манастира, овогодишњи домаћин који је на жртвеник принео славски колач и жито био је Урош Поповић са породицом, а за наредну годину јавио се Срђан Петровић. Обојица су из Велике Хоче.

После Литургије је одржан парастос и освећен споменик подигнут свим жртвама из ораховачке општине, пострадалим од шиптарског терора у периоду од 1998-2000. године. Споменик је подигнут у подножју манастира Свети Јован на самом улазу у Велику Хочу. На споменику се налазе имена 84-оро пострадалих Срба, а на средини је и спомен чесма са мозаиком, на којем је приказана икона усековања главе св. Јована.

Владика је принео молитву Господу, да ово буду и последње жртве нашега народа на Косову и Метохији, да Господ дарује мир, слободу роду нашем, да нас расејане сабере, да нас поклекле охрабри и подигне, да нас оборене усправи да би смо увек и свуда славили име Господа нашега Исуса Христа у све векове векова.

Окупљенима се обратио и Негован Маврић, председник Удружења породица киднапованих и несталаих лица из општине Ораховац,  рекавши да је део програма промењен, јер је родбина (њих око 80-оро чланова породица) страдалника чија су имена на споменику, враћена из Косовске Митровице за Београд без објашњења, али су ученици ОШ ,,Светозар Марковић'' из Велике Хоче и ученици Гимназије из Ораховца говорили стихове наших песника, посвећене страдањима Срба, а Оливера Радић је прочитала хронологију страдања Срба из ораховачког краја, чија су имена исписана на споменику.

Споменик је грађен две године, донацијама појединаца, прилозима Срба из дијаспоре, Министа-рства за Косово и Метохију и других. На споменику се између осталих налазе и имена 38-оро киднапованих Срба за којима се још увек трага.

Хронологија страдања Срба
од Арбанаса у Ораховачком крају
12. мај 1998.

На цркви Успење Пресвете Богородице у Ораховцу, на дан Св. Василија Острошког, огласило се празнично звоно, а тамо доле над селима Ратковцем и Браторином надвио се црни облак. Злочиначка тзв. ОВК је почела да убира данак и у нашој општини. Са вековних огњишта у Братотину и Ратковцу протеране су и задње српске породице. У одбрани своје браће живот је положио полицајац Александар Мицић из Велике Хоче.

10. јул 1998.

Из винограда у Петковом пољу губи се сваки траг Југославу Костићу из Ретимља, а 17, 18 и 19. јула на жртвеник свом господару сатани, његове слуге приносе више десетина српских живота. На кућном прагу у Ретимљу хицима је усмрћен Анђелко Костић, а 14-оро Костића, његове браће и братучеда, је заувек отргнуто из загрљаја мајки и сестара: Живко, Лазар, Тодор, Срећко, Миодраг, Мирољуб, Небојша, Младен, Сашко, Светислав, Витомир, Векослав, Југослав и Димитрије као и њихове комшије Николићи Рајко и Цветко-отац и син.

Из Оптеруше су одведени Божанићи: Божидар, Младен, Немања, и Новица, Бурџићи Миодраг и Спасоје, Симић Сретен и Банзић Спаса.

Остала су обесрбљена села Ретимље и Оптеруша.

У Ораховцу, истих дана, тог кобног јула, снајперским хицем убијају Александра Мајмаревића, а гранатом још тројицу српских цивила: Векослава Казића, Јагоша Филђокића и Боривоја Симића.

Из ораховачког Дома здравља наоружани ОВК терористи су отели др Александра Станојевића и медицинског техничара Душка Патрногића. Ђорђе Ђорић је само довезо комшиницу у породилиште. И њега су одвели као и Станојевић Крсту који је жртвовао себе, да би спасао своју супругу. Срђан Витошевић је пошао у оближњу апотеку по памперс пелене за једногодишњу ћерку Анђелу. Анђела је остала и без оца-и њега су одвели.

На прилазним путевима Ораховцу отети су: Витошевић Срећко, Баљошевићи Тома, Саша и Ђорђе, Долашевић Душко, Томић Светислав, Чабркапа Чеда и Ђиновић Душко, а на путу ка Сувој Реци нестао Матић Бобан из Братотина.

У Зочишту су настрадали Петровић Велика и Благојевић Предраг.

Голем данак за једно лето, голем данак и за једну годину која се окончала трагањем, по разним логорима, јамама и гробницама, уздасима, јауцима, болом, питањима без одговора. Свет је свесно затворио очи пред неправдом и злочином. Светски моћници су послали ,,Милосрдног анђела” на нашу земљу, а ,,Милосрдни анђео” је склопио савез са немилосрдним демонима на земљи. И опет жртвеник и опет на ломачу приносе Србе: Добривоја Шавелића, Мирослава Мицића, Горана Радивојевића, Мирослава Крстића, Станковић Златимира, Тодић Мирослава.

01. јула 1999.

На Св. Тројицу, бомбе ,,Милосрдног анђела” су угасиле и млади живот Дејана Вечевића.

Смрт пред ,,Мировни снагама УН”

Листа са именима убијених Срба из дана у дан све дужа.

,,Милосрдни анђео” је одлетео, а на Косово и Метохију су долетеле ,,Мировне снаге УН”. Пред њиховим очима из кућа одводе: Булић Будимира, Витошевић Марка, Грковиће Светислава и Пантелију, Пелевић Цветка, Поповиће Мару и Трајка, Јелић Марка, а са улица Дедић Бобана, Грковић Љубишу, Јефтић Милицу, Казић Синишу, Лукић Радивоја, Симић Арсенија. Из оближњег винограда: Мајмаревић Градимира и Витошевић Синишу.  На путу Ораховац-Велика Хоча губи се сваки траг Млађану Маврићу.

Велимировић Михајло и Беговић Никола су избегли из Хрватске, а из Ораховца нестали.

У покушају да побегну у слободу из ораховачког гета нестали су: Баљошевић Будимир, Миленковић Станиша, Мојсић Звездан, Дедић Негован и Столић Горан.

Драгољуба Симића су прво протерали из родног дома, а потом уочи Св. Ане убили на прагу куће његовог пријатеља.

Децембар, 1999.

Млађана Маниташевића и Павловић Небојшу су на најмонструознији начин убили у близини црквишта Св. Петра у Великој Хочи. Била је зима, децембар. Само су хтели да из својих багремара насеку дрва и огреју собе својим остарелим мајкама. Истог децембра у продавници у Ораховцу, у  бомбашком нападу гаси се живот Зорана Вукићевића. А желео је само да оде и одведе децу из хаоса који је тих дана владао у Ораховцу.

Фебруар, 2000.

На путу до комшије нестаје Рашић Милорад.

Лето, 2000.

Из винограда, крај куће, губи се траг старини Великић Трифуну.

Он је и последња жртва, последњи страдалник чије је име исписано, овде, на овом каменом споменику, пред којим данас стојимо ми, преостали Срби у страдалној Метохији. Пред којим стоје данас и они, које су прогнаничке реке одвеле тамо негде, где је ,,слободна територија”.

Стојимо овде загледани у имена наше браће, рођака, синова, очева, мајки... За некима од њих се још увек трага по жутим кућама, гробницама, мртвачницама...

Стојимо загледани у имена  уклесана у камен, у камен који значи опомену на нечији злочин и срамоту, али и на камен који значи трајање, повезаност са овом светом земљом косовско-метохијском, за коју су они положили своје животе. И на крају камен подигнут за незаборав свим поколењима будућим како се злочин никада више не би поновио.

Оливера Радић

 

Беседа ЊП Владике Артемија,  поводом освећења споменика:

,,Данас када славимо празник Усековања главе Св. Јована Крститеља, Пророка и Претече Господњег сећамо се свих оних који су пострадали од злочинаца од 1998. године и молимо се за покој њихових душа.

Свети Јован је пострадао за истину, за правду Божју, јер се противио греху Ирода, цара јеврејскога. И ови наши сродници су пострадали такође невини од руку злочинаца који су мислили да ће скидањем њихових глава уништити име Божје, име Господа Христа, име народа нашега. Али као што је Господ сачувао успомену на Светог Јована тако је сачувао и успомену на ове наше страдалнике и њихова успомена ће трајати исписана са њиховим именима поред овога крста. Трајаће и у нашим срцима уписана, док је нашега рода, имена и спомена. Сећаћемо се њих који су пострадали невини и недужни само зато што су били православни хришћани и што су носили име српско.

Бол и туга су нас овде сабрали да с разних страна дођемо. Али, авај, данас је извршен још један злочин после десет година.  

Сродници ових наших мученика који су кренули прогнани са ових простора, расејани широм мајке Србије, хтели су да данас буду са нама, да се заједно моле са нама Богу, да обележе успомену на њихове сроднике. Али, исти они који су ове жртве побили у своје време, они су данас спречили њихове сроднике да дођу овде на овај тужни спомен. Враћени су аутобусима из Косовске Митровице преко Мердара за Београд. Зато данас нису овде, али ми који смо овде памтићемо и овај најновији злочин извршен над нашим народом.  

Не може се свећа сакрити да не светли ако је упаљена, ако је вера наша у нашим срцима упаљена, ако су успомене на ове жртве уписане у срца наша, не може се њихово име заборавити”.


РЕЧ ГЛАВНОГ УРЕДНИКА

Папска посла
Папа Бенедикт
XVI примио је 11. новембра 2009. г. хрватског ултрадесничарског певача Марка Перковића Томпсона, познатог по усташкој иконографији и шовинизму где велича зверства усташа над Србима у другом светском рату. Том приликом је поклонио поглавару римокатоличке цркве сет својих препева на енглеском, италијанском и немачком језику. Медији су забележили да је иницијатива за ову посету потекла из црквених кругова и примљен је код "светог оца" један дан пре од хрватског председника Стјепана Месића и три дана пре Бориса Тадића, председника Републике Србије. Да ли је папа хтео да покаже, где је коме место, или је све то било случајно?

Нове НАТО силе (II)
Геноцид, страшан геноцид, и духовни и физички, извршила је НДХ у Фрушкој Гори и у Срему. Тридесет вагона драгоцености из ризница, библиотека и цркава однего је у Загреб. Свештенство и нарочито монаштво осуђено је на најстрашније мучеништво. Тешко је настрадао непокорни народ Срема. Само у Сремској Митровици стрељано је петнаест хиљада Срба, међу којима и славни сликар Сава Шумановић, коме су усташе, да би му, као уметнику, одузели сваку наду прво одсекли шаке.
То се не сме заборавити. Немамо права на заборав. А порушено треба упорно обнављати. То је не само наш дуг према прецима него и света обавеза према себи и своме потомству, знак нашег непристајања на ишчезнуће, наше порицање Смрти. Да се памти у име народа коме су претили, и још му прете, уништењем, а спасење му је у знању, у култури, у памћењу, у незабораву јер је дубоко прожет свешћу да су на пропаст осуђени не мали народи, него велики и мали, ако су заборавили.

                                                                                       (Драган Недељковић)

 “Holocaust Day
Овај дан обележавају само Јевреји, а Србима један Јелко Кацин  навеће да славимо 11. јул, као службени празник, и то само зато што нико нема петљу да реагује и да искаже своје мишљење у знак протеста на једну овакву бесрамну резолуцију. Јер, ако хоћемо да имамо неки кредибилитет, морамо ставити Европи до знање да ћемо славити 11. јули као празник, када Немачка буде подигла споменик жртвама Холокауста испред Бранденбуршке капије у срцу Берлина, и када јеврејски језик буде постао службени језик Немаца. (Д. Ракић)

Арбанашка верска толеранција
Сва већа места на Косову и Метохији су исламизирана после НАТО окупације, посебно наглашено где је било или има Срба. Са минарета џамија, старијих и новоподигнутих, после 1999. синхронизовано тутње звучни снимци молитве, преко екстремно моћних звучника. "Тешко оном ко није муслиман...", помислиће свако ко се налази у близини бучног разгласа. Негде 1997/98. у Пећи, у разговору са једним Немцем, учесником бројних "мисија" ЕУ, постављено је питање: "на шта ово личи, да се милитва сними, ко зна где, па се даје на појачала?" Он је "јадан" одговорио да то тако и њима раде у Немачкој.
Огромна разлика! Православна црква не пристаје (види стр. 75) на замену живе личности мртвом механичком направом, магнетофоном, кад она од свог постанка никад није пристала на употребу у храму инструменталне музике ни у смислу помоћног средства, пратње уз вокалну, а камоли нечег самосталног, уместо песме живих људи-верника.

З. Ђорђевић


завОЂење зА голеШ планину 

КАД ПОСЛЕДЊИ ПОСТАДОШЕ ПРВИ

Село Бабин Мост припада општини Облић. Општински центар Обилић је, до НАТО окупације, био са већинским српским становништвом по попису становништа 1991. у селу Бабин Мост, је живело 815 Срба. Имамо око сто младића у селу без перспективе, без посла, неожењених. То нежењење је карактеристика, код Срба, за целу Србију. Немамо председника који ће да каже: ,,Српкињо, рађај. Твоја деца су моја брига”.

Бабин Мост је веће косовско српско село. Домаћин нам је хаџи Миша Лазић, из овог села. Прво наше питање је, да нам нешто кажете о себи и својој породици.

-Нас је једанаесторо живи овде. Супруга синови, снахе, унучићи. Ћерке су се удале, једна у Милошево, друга у Косово Поље, трећа у Зеленику код Херцег Новог. Синови су овде, раде. Имамо и своју бензинску пумпу, али смо приморани да је издајемо другоме. Један син ради као возач, иако правник, нажалост, а имамо своју пумпу коју други користе. Имамо имање од седам и по хектара. Имамо врло зиратну земљу. Гајимо стоку, потребну за једно домаћинство. Имамо пољопривредне машине и свој млин... Иако се сада од пољопривредних производа, у овим условима, не може зарадити, не оскудевамо. Милош је са женом и троје деце, Богдан са сином...

Син сам Солунца, који је имао седам одликовања. Бог ме је даривао могућношћу да одем на Богопоклоњење у Јерусалим 1996. године. То није била комерцијална посета, него одано поклоњење са благословом Његове светости патријарха српског гг. Павла.

Можете ли нам нешто рећи шире о породици Лазић?

-Ми смо шире, породица Ђокић. Има нас 51 кућа у Бабином Мосту. Остала је прича да смо старином из Призрена и да смо се покренули у време Велике сеобе Срба. Дубоко турско ропство брисало је све наше трагове. Мој отац је пет година носио дугу косу, да се не зна да је мушко, да не плаћају порез од пет лира (тзв. ,,бела меџедија”) и да га Турци не одвуку у њихову војску. Видосава Ђокић је умрла прошле године и ту се гаси наше старо презиме. Са поч. Живорадом Игићем водио сам разговор  и радили смо на томе, седамдесетих година,  да се свих педесет и једна кућа вратимо старом презимену. Већина људи је то хтело. Од Ђокића нас има, поред једне куће Лазића, једна кућа Ристића, по десетак кућа Славића, Јовановића, Бојковића, Игића, две три куће Марковића... Славимо Св. Алемпија Столпника. Овог свеца славе и Ађанчићи, Мићаловићи, Вучићи, Данићи. Сви смо били Ђокићи. Истина да су била два брата Ђоко и Мића, одатле Ђокићи и Мићолци, касније се допуњавало и ширило. 

Утисак је, да је село доста јако. Свакако, да све оно што прати српска села, у непријатељском окружењу, прати и ово ваше село, без безбедности, без радних места...  Десет година је прошло под  НАТО окупацијом. Ред је да се присетимо и страдалника овог села и околине.

-Село је доста компактно али је у протеклом периоду од десет година разбијано са разних страна. Велики број људи, више стотина, је остао без посла и тотално економски обесправљен. Без основних услова егзистенције, без слободе кретања. Присислили су нас да плаћамо струју а одузели нам радна места. Није поштено да се струја не плаћа али где је поштење да се за 450 људи, само у електропривреди, одузме посао?

Трајанка и муж јој Богдан из Пожарања, убијени су у кући. Убиство ма ког у комшилуку, и ма где, има утицај као да је било ту, у породици. Двојица су рањени испред кућа, чувајући стоку. Испред куће је убијен и снајкин брат од стрица. Милорад Митровић је убијен на путу за Мердаре. Слободе нема, а толика убиства која су почињена а починиоци нису откривени. Око сто крава су нам опљачкали од 1999. Десетак трактора нам је украдено, опљачкано. Украдено је оно што власник не види а ја кажем пљачка, јер власник види а не сме да брани. Толика земља се не ради на простору преко Лаба и према Брезници. Људи немају слободу да обрађују њиве. Живо и Чедо Данчетовић, Петровић Јордан, Милорад, Драго и Живкови, Момчило и остали, нико не ради ту земљу горе. Десетина кућа Данића не ради ту земљу... Неки су дали у наполицу... да не набрајам даље.

Имате ли података, колико ђака имате?

-Око сто тридесет ђака иде овде у школу. Средњошколци путују аутобусом, у суседна села, Прилужје и Племенитину, јер су тамо измештене средње школе из Обилића. Жалосно је. Бабин Мост је била општина државна и црквена стотину година. Било је услова да се и у Бабином Мосту измести бар једна средња школа, али то није учињено. Деца из Граца и Милошева, не би требало аутобус да користе.

Има ли забаве за омладину?

Омладина тражи разоноду и једино се организује кроз културно-уметничко друштво. Један младић, Срђан Петровић, моје кумче, ентузијаста је, ради упорно, осмишљава, ангажује се. Окупљају се у основној школи, пошто неког другог простора немају.

Хаџи Мишо, колико сада у Бабином Мосту има активних српских кућа? Са колико земљишног простора располажу Срби?

-Око двеста српских породица живи сада овде. У делу села има и педесетак шиптарских. Око 350 хекатара обрађују Срби а око шесто хектара сеоских утрина нам је одузела, боље рећи отела Титова власт. Сада су ту земљу, ови отимачи и окупатори дали у ,,закуп" на 99 година. Они знају коме. Око те земље коју је некада држао и разрађивао ПИК ,,Косово Поље”, арондација није завршена и преведана у катастар у земљишне књиге. Ти нерешени случајеви су оних, који имају земљу према Брезници. Шиптар ,,закупац” је сада корисник и једне и друге земље и многи Срби су двоструко оштећени. Остали су и без своје земље тапијалне и ове коју су заменили са ПИК-ом ,,Косово Поље” а то није спроведено кроз земљишне књиге.

Тако су радили и у Метохији носиоци Титове власти. Српску земљу отимали од Срба и формирали пољопривредна предузећа, сада то окупатори дају ,,заслужним” бандитима на 99 година.

-Да. Да. Само су одузимали српску земљу у комплексима. Само су Срби терани у колективе. Само је код Срба спровођна комасација. То је био вид економског прогона.

Додуше, као и тада, и сада се наши проблеми кроје у Београду. Издаја српског народа на Косову је одавно започета. Данас, олако гледање и незаинтересованост. Нечињење и неповлачење правих потеза. Питам руководство Србије, шта би, напр. урадио Израел да се њихове светиње руше и скрнаве, да се њиховим светињама насилно искључује струја, да им убијају немилосрдно грађане. Свака ваљано уређена правна држава штитила би своје грађане и реаговала на адекватан начин. Ево, Русија је пре неки дан донела закон о заштити свих својих грађана и својих пријатеља, на земаљској кугли. А шта ради моја држава Србија, њен предсеник, Цветковић и његова влада?

Село је недалеко од Обилића. Колико је Срба радило у термоелектранама?

-Било је, до лета 1999. запослених више од 450 радника. Данас тамо ниједан не ради. Ни у Обилићу, ни на коповима. Не својом вољом, него вољом окупатора. Ти људи су остали без посла. Довијају се. Иду и обављају ремонте по Лазаревцу, Обреновцу, Костолцу, Београду... Иду тамо на по неколико месеци а многи су, због тога,  принуђени да повлаче породице. Савршено замишљен план за расељавање Срба и то не само у Бабином Мосту. То важи и за наша суседна села, Прилужје и Племенитину, као и за сва српска села око Грачанице. То су хиљаде случајева. А држава наша ништа не ради, ништа не предузима. Шта је смисао постојања наше владе, председника државе? Прећутно се даје окупаторима да раде шта хоће а алтернатива се не пружа људима који су остали без посла.

За наше читаоце ће бити интересантно да се објасни положај села Бабин Мост и на која се српска села ослања.

-На Прилужје, Плементину, Граце и Милошево. Милошево и Бабин Мост одваја само река Лаб. Они су обрађивали земљу с ове стране Лаба а и ми с оне стране. Поље нам је измешано. До доласка на власт комуниста тамо није било ниједне шиптарске парцеле. У Милошеву има још око 25 српских кућа, које вегетирају. Око 150 српских породица је из Милошева протерано после 1999. године.

У Бариљеву је било 67 кућа, 70 у Брезници. Због недостатка егзистенцијалних услова за опстанак, то су били голи мученици. У Брезници су жене на обрамењачи носиле воду. Ђаци су из Брезнице долазили у Бабин Мост у школу. Био је то осмишљен начин власти Јосипа Броза и његових следбеника за прогонство Срба. Гацало се по блату и по тридесет километара. Приступ пијаци у Приштини скоро и немогућ.

Центар општине, Обилић, колико је удаљен од овог села. Колико је у њему било Срба пре НАТО доласка, а колико српских душа сада тамо живи?

-Обилић је пре лета 1999. имао око четири хиљаде и шесто Срба. И четири хиљаде Цигана је ту живело. Арбанаса је било три хиљаде и осамстотина. Ово су подаци о општинском центру Обилићу. Што се тиче општине у целости, натоварено нам је било село Брезница, које је час припадало Вучитрну, час Подујеву, како је било потребно националистичкој великошиптарској политици. Али, општински центар Обилић је био са већинским српским становништвом.

У селу имате лепу цркву. Колико је пута страдала и обнављана? Колико су пострадала светиње у српским селима?

-По турском попису из 1455. године Бабин Мост је имао два попа. Но, такође, Бариљево и Трудна су имале, по том попису, два попа а сада тамо само живе Шиптари. Последња обнова је била 1981. године. Пре тога су обимнији радови били 1927. Звонара је урађена 1936. Упињали су се наши стари. Ту је била једна капелица, друго није могло да опстане. У време Турске рушено је и растурано. Уз Божју помоћ црква је уређена.

Ако би дао Бог, могло би да се уради коначиште. То је предлагао наш велики уметник и српски патриота поч. Милић од Мачве. Коначиште за мислеће људе, обдарене, да могу са овог видиковца да баце поглед на овај најбогатији део Европе, водом, угљем, никлом, златом.

Самодрежа је настрадала у потпуности. Запаљена је и изгорела црква Св. Николе у Приштини.

Земља је, очигледно, плодна.

-Веома плодна. На три метра је неисцрпна вода. Жива вода, подземна. Колико год да вучеш пумпама не можеш је исцрпети. Воде има у изобиљу а земља, лес-нанос толико родна, да шта год посејеш оно ниче и рађа. Али, то што роди, пропада.

Имам 25 тона пшенице, нема коме да се прода. А и цена је никаква, да се поклони. То је и са осталим пољопривредним производима.

Међу Србима се не траже дистрибутери робе за Косово и Метохију

Имали земље чији су власници Срби, која не може да се ради?

-Има земље која се не ради, према шуми. У Бариљеву, такође. Један део поља се не ради јер нема безбедности. Ево, Данчетовићи, изнад Косовика не раде своју земљу. Село је имало и шуму и винограде али је за време Хитлера све посечено, виногради уништени и није се обнављало. Када је Тито са тешким машинама, које је добио на поклон, разоравао српске парцеле излазиле су крље столетних стабала која су посечена за време окупације.

Хаџи Мишо, зна се да је ова окупација донела много проблема. Шта би Ви истакли?

-Један, по мени, од највећих проблема је што имамо око сто младића у селу без перспективе, без посла, неожењених. То нежењење је карактеристика, код Срба, за целу Србију. Немамо председника који ће да каже: ,,Српкињо, рађај. Твоја деца су моја брига”. Или својом чинидбом да поспеши, јер сваке године у Србији, што нежењењем, што са сто хиљада абортуса, нестане по један град. Постали смо најстарија нација на свету. Коме то служи на част?

Има ли кривице и код нас самих, нас који смо остали да живимо, и после 1999. на овом простору?

-Где је наша кривица? Мада Срби никада нису оскудевали у издајницима. И међу нама се ваљају неке протуве, које никога не представљају, али се, нажалост, у Београду много питају. Желим да ово моје казивање запишете. Ми смо дошли у ову ситуацију, само због тога, што су нам последњи дошли да буду први. Зато душман нашу земљу комада. Кога то представља она госпођа што позива Србе на изборе? Кога то представља господин, који испаде незамењиви директор српског државног предузећа? Сатима се растајао у Приштини са србомрсцем Кушнером. Кога то у Србији представља државни секретар, да му не наводим име, а родитеље сахрањује изван Србије. Како се он бори за интересе Срба са Косова и Метохије? Или онај господин, што петнаест година маше са форумом Српског покрета отпора. Колико има чланова. Није се забринуо што му је село продато. Чији су они представници? Госпођа има два стана у Београду и дворац у Крушевцу. Чијим парама? А деца њена школују се у Америци.

Чињеница јесте, да се много власти сконцетрисало код појединих косовско-метохијских Срба, који иза себе често немају ни своју породицу, нити имају по десетак гласача! Да ли су то проверени подаци?

-Народ српски их препознаје. Окупатору одговарају такви представници. Наша влада ништа не чини да прави људи дођу на права места, да бране темељ и тапију, да бране интересе напаћеног народа и напаћене Србије.

Тренутно се не могу сетити ко је рекао да је истргнут темељ српској историји. Али, видимо да су нам сада уздрмали темељ државе.

-Осмишљено то ради Ватикан, Беч, Берлин, Лондон. Свим средствима раде на дезавуисању српског народа. Интерпол тера спрдњу са Србијом. Уназађују наше школе. Хоће да нам сломе интелект. Хоће да заборавимо, све прошле и садашње, светски познате наше научнике.

Сада преко својих филијала, које чине, пре поменути појединци, пласирају мишљење о потреби изласка Срба Старе Србије на арбанашке изборе, и наводе српски народ на издају ,,заводећи га за Голеш планину”. ,,Дели Рада” дели српски народ на оне испод и изнад Ибра.

У партији шаха губи онај који вуче слабије потезе. Србији је наметнута окупација од 6. априла 1941. и одлучујуће потезе вуку који нису Срби, или најслабији Срби, а све у име Срба. ,,Јадно мајко, јаднијех сватова”. А старосват седи и гусла. 

ШТА ЧИНИ МОЈА СРБИЈА?

-Шта чини моја држава Србија, питам, а ја сам се заклео да гинем за њу? Шта ми она враћа? Арбанаси раде свој посао, у дослуху са Западом, а Запад много лакше може да отме богаство Косова и Метохије од Арбанаса него од Србије. Срби бране своју земљу, а са натурализованим власницима биће много лакше. Туђин од српске територије прави другима државе. И Фрањо Јосиф је правио Албанију на српској територији и да се Србији ускрати море. Радили су то исто Јосиф Броз и његови, те Велику Хрватску, те Велику Албанију...


РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

         ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”
Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом  и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.
         ,,До истине се не може стићи пузећи”!

 Почетком 21. века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето...?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.

Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе ,зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст? Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом  и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана. На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза  у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу  окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба.  Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци:

,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

            Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а , дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

Злочини 17. марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице... Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

             ,,Косово моје тужно си сада,
            Рат, насиље и безвлашће влада.
            У теби тужне погнуте главе,
            Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру:

,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
            Иако мали, они ће вам рећи
,,До истине се не може стићи пузећи”! 

(Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,
приређивачи:
Ратко Поповић и Драган Ничић Циноберски)


ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ У ТРАМВАЈУ 

Те јесени раскопани беху и Зелени венац и Славија
шоферска њушка из трамваја пљувала је цео људски род
К'о гарка минулог века, димила се она Југославија
Налик на Титаник низ мутни Дунав клатио се брод.

Сећам се бахате њушке, те шоферске сотоне
Што је затварала задња врата, а нос брисала дланом
Док је Патријарх српски дечацима делио бомбоне
Преко пута два полицајца давила се брзом храном.

Грозна врата трамваја, кисела њушка, врхунац јада
Кобно подне, језа и три тужна прста
Камилавка, пола мантије, штап и брада
Само су сета и сјај усамљеног крста.

Хладна трамвајска шипка, промрмља службена машна
Грохот у троли, звуци Зоо парка
Отворише се врата, испаде босиљак и црна ташна
Стала је трола крај цркве Светога Марка.

Милоје Дончић
(ГЛОДАР НАД ХУМКОМ, Дом културе "Св. Сава"-ХВОСНО)


СВЕТАЦ ИЗ МИХОЉЦА

Ако постоје мудраци,
Оче наш који јеси,
Tвоји су небески знаци,
а нашe обмане и греси.

Наши су драча и трње,
Со са сопствених рана,
глад,
и на души прње,
и вера пољуљана.

Хвала што си нам дао
Пастира и Божјег раба
Ко да си, оче, знао
Кад нам је вера слаба.

Кад су нам празне душе
И наде у Тебе бледе,
Кад нам се огњишта руше
Од лажи, издаје, беде.

Хвала ти за Пастира
Павла из Славоније,
За светлост манастира
Која нас од таме крије.

Хвала за душу благу
И крепке благослове,
Хвала за Његову снагу
Да нас цркви призове.

Да нас клонуле врати
Теби у свете груди,
Па да можемо стати
Пред Тебе ко часни људи.

У име духа и праха
Памтиће Твоја деца,
Узео си Патријарха,
А вратио нам свеца. 

Тоде Николетић,
 
(на Ђурђиц 2009.)


РЕЧ ГЛАВНОГ УРЕДНИКА

Вапај из Ораховца
,,Овде код нас је неизвесност и даље присутна. Шиптари, к’о лешинари, облећу и купују српске куће, на стотинак метара од цркве. Нема кога да то спречи, а народ хвата паника и страх. Продају се и виногради... Продадосмо Метохију... Држава ћути, као да је нема, као да не постоји. У овдашњјој Гимназији ниједан се ученик није уписао у прву годину. А гашење Гимназије, ако до тога дође, сигурно ће негативно деловати на наш опстанак. Но, мора да се боримо, нека буде како бити мора”.


О Православљу

,,Ако неко каже, јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану”. (Свети владика Николај/Велимировић/)


О планирању злочина

,,Доћи ће дан а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен-доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно  примиле велико добро, као што је оно, што је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи и то не само ради црквене слоге нације, већ и ради њене социјалне и политичке слоге, мада одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао”. (Папа Пија ЏИИ, објављено у Оссерваторе Романо, 17. децембра 1937.)


О српској равнодушности

,,Над нама, Србима, почињено је сувише злодела која заиста нисмо заслужили. Иако постоје многобројни разлози који су на нас трагично утицали, најтрагичнији од разлога нашег пада је у нама-наша сопствена равнодушност. Та морална равнодушност довела је до тога да нисмо свесни шта заиста јесмо... Нажалост тај злочин смо сами починили.

Нисмо слободно-онако како то дугујемо Српству- питали: Шта је нападнуто? Шта издано? Зашто се и шта напада? Да ли се догађаји из Другог светског рата уклапају у данашње догађаје? Уместо тога ми се згражавамо и огорчени смо. То је само пуко копирање америчког сензационализма који нас је заварао и убедио да смо савремени, зато да то помодарство тумачимо као демократију! (Часлав М. Дамјановић)


О Пећком трону

,,Пећка патријаршија, у време Велике сеобе, јесте била напуштена, али веза с њом се подразумевала, тако да Исаији Ђаковићу  није пало на памет да постане, после Арсенија патријарх у Крушедолу или Карловцима. Поштује се пећки трон, бди се над јединством цркве и свих Срба. Одолева се искушењима: кад, на пример, Аустрија покушава да одвоји карловачку митрополију од београдске, у Српској православној цркви јединство је закон. Оно је спасоносно. Камо среће да данас, у савременим невољама, имамо тај чврсти морал, ту далековидост и јасну, непомућену свест о драгоцености свесрпског јединства. Јер ,,Где јединство влада-ту станује Бог”. (Драган Недељковић)


О новим Нато силама

,,Чланице НАТО и ЕУ су подржале Хрватску, да она присвоји сву непокретну и покретну имовину прогнаних Срба, мада се заклињу и уверавају да је приватна својина недодирљива светиња. Све је друкчије кад је реч о српској приватној својини-према њој Америка, Ватикан и Европа поступају као што су поступали и према имовини Индијанаца. Индијанце у Америци су биолошки истребљивали, прогонили и затварали у сабирне логоре-да би ставили у свој посед: њиве, воћњаке, ливаде, шуме, руднике, реке, потоке... управо тако како је поступила Хрватска према Србима и српској имовини”. (Ратко Личина)
 

З. Ђорђевић


ПРИНУДНА СЕОБА СРБА
НА СЕВЕР ЕВРОПЕ

Српски народ јужне српске покрајине у безнађу и крајњој беди, присиљен на нове сеобе на север Норвешке, или стрепећи за живот, гладује

За протеклих десет година у Ропотово стигла је само једна помоћ, воће из Врања. Поделио сам онима који нису имали деци ни за хлеб. Дешавало се да жене, старице немају обућу, у Грачаници сам им набављао ципеле–говори ѕа Хвосно свештеник Ненад Стојановић

Отац Ненад Стојановић, свештеник храма Светих архангела Михаила и Гаврила у Великом Ропотову, у општини Косовска Каменица, припада оним свештеницима који су на Космету уз свој народ претрпели све страхоте бомбардовања, шиптарску мржњу, и 17. Март 2004. када је вихор пламена гутао српке куће и светиње, па и такозвано „самопроглашење”. У крајње нехуманим условаима није устукнуо. Не помера се са кућног прага и цркава које редовно опслужује у забити Косовског Поморавља.

Зна, вели, да све док су свештеници на Косову и Метохији, биће и народа. А, опет, свештеницима нема живота без православних душа. На испиту су сада људи у мантији, који нису обични свештенослужитељи, већ и борци за опстанак и останак сваке српске породице. И много више од тога. Како каже, сада су на испиту, сем храбрости - воља, издржљивост, стрпљење и људска солидарност. Јереј Стојановић свештеник је храма Светих архангела Михаила и Гарвила у Великом Ропотову, у општини Косовска Каменица, на 18 километара од Гњилана. Иако је релативно млад, његова мисија у овом косовско'поморавском делу врло је одговорна, тешка, а неретко изискује и жртвовање, грчевиту битку са за сваки српски дом.

БЕСПОМОЋНЕ СРБЕ ПРИТИСЛА НЕСИГУРНОСТ И СТРАХ

У овим тешким временима чудом преживљавају.П остоје, живе. Како? То само знају они . У Ропотову, селу са преко 170 српских домова често се деси да им комшије Шиптари покраду стоку, трактор, у нади да ће коначно и они отићи са Косова и Метохије, или да ће их, барем, глад сатрти.

– Свака наша кућа прима свештеника. Код нас нема некрштених. У Ропотову је пуно младих, образованих, али немају посао, седе код куће, или обађују земљу. Има ли горе осуде за младог човека који по завршетку школовања нема никакве могућности да зарађује хлеб, да формира породицу. Младост нам се осипа, незадрживо. Одлазе у иностранство, селе се и у Србију и Црну Гору. Само за годину дана 30 младих напустило је Ропотово.

Овде су се Срби одавно помирили са чињеницом да су буквално препуштени сами себи. Научили су да је једина сигурност њива, земља. Обрађују само тамо где је безбедно. Али има много фамилија које су у крајњој беди. Њима треба помоћи и чиним све да им олакшам муке, да преживе. Ако је за неку утеху, и поред тога што смо незаштићени, далеко од централне Србије, па и северног Косова, овде Српкиње рађају троје, четворо, па и више деце. Наш Вацко Ђокић из оближњих Томанаца има деветоро малишана– каже отац Ненад.

СПАС У СЕОБИ  ДАЛЕКО ОД ЗАВИЧАЈА

Напомиње да опслужује неколико православних цркава у околним селима. Тако бди над још 350 домаћинстава. То су села Панчело, Томанце, Мало Ропотово. У Великом Ропотову је основна школа, а касније у средње деца одлазе у друге српске енклаве, или у Косовску Митровицу . Ипак, указује, глад све више узима данак.

–За протеклих десет година у наше село стигла је само једана помоћ у храни. И то воће из Врања. Поделио сам одмах оним фамилијама који тада нису имали ни за хлеб својој деци. Дешавало се да мајке, жене, старице немају обућу, поготово зимску. Ишао сам тада у Грачаницу, у епархију код владике Артемија, набављао им ципеле. Ниоткуда нам помоћи више нема.

ОЧАЈНИ СРБИ ОСТАЛИ БЕЗ НАДЕ

Упозорава на проблем који постаје све алармантнији. Сеобе - чији потоци прете да прерасту у назадрживу бујицу.

–Од самопроглашења, али и пре тога, Срби са овог косовско'поморавског подручја одавно су заборављени. Беспомоћни. Страх за децу, глад и несигурност да ће моћи да преживе, тера их да спас траже далеко од завичаја. У првом реду, косовско метохијски Срби масовно иду у потпуну неизвесност на крајњи север Норвешке. Само за годину дана из Пасјана је преко 110 породица отишло у Норвешку. Из Кормињана се до сада иселило више од 40 породица. Из Ропотова исто толико. То раде из страха, очаја, јер им нико, па ни српски званичници  не помажу.

СМИШЉЕНИ НАПАДИ НА СРПСКЕ СВЕШТЕНИКЕ

Много је непријатних тренутака, које на жалост неће заборавити ни наше троје деце. Пре непуних годину дана са породицом сам путовао у Партеш код свештеника Драгана Којића, кога узузетно цене косовско метохијски Срби. Био сам у мантији. У близини Ливоча зауставили су ме припадници Косовске полицијске службе. Претресали су аутомобил. Вадили наше ствари. Легитимисали супругу и мене. Испитивали ме. Питао сам после дужег времена зашто нам то чине, када виде да деца плачу и да су уплашена. Одговорили су ми да су добили пријаву да се у возилу налази зликовац, ратни злочонац. Запитао сам их тада, од када је српски свештеник ратни злочинац?! Без речи су нас, потом, пустили- присећа се свештеник.

Тек сада им се чини да су дефинитивно одсечени од Србије. Чињеница да су напади на Србе све чешћи и у Косовској Митровици, где је знатно сигурније и безбедније, још више их онеспокојава. У кога да се надају, у КФОР, или сада и ЕУЛЕКС? Знају Срби како су прошли у мартовским погромима 2004. и да је КФОР тада показао да није у стању да заштити српски живаљ, нити да обезбеди истински мир.

ЕГЗОДУС ВИШЕ СТОТИНА ПОРОДИЦА

Немајући од чега да живе, у поменутим околностима, присиљени су да продају све, окућницу, и да сами финансирају пут на север Норвешке. Слично је у Сиринић кој жупи где је отишло преко 250 породица. Али, овде, у Косовском Поморављу, је најизраженије. Колико сам обавештен, тамо их смештају у некакве прихватне центре, добијају храну. То је све. Одузимају им пасоше. Од обећаног запослења ни трага. Неке фамилије пишу да покушавају да се врате, али како?

Ипак, отац Ненад не губи наду, и не само то. Крајем децембра отворено је обданише у које сваког јутра одалази преко 30 малишана. Али, сада треба што пре обезбедити и средства за изградњу велике фарме за узгој пилића. Тако би егзистенцијални проблем решило око стотинак људи и не би било глади, и сеоба. Не у тој мери. У преговору сам са КФОР-ом,  и ако Бог да, па нам помогну, решићемо још један проблем. На исти, или сличан начин може да се помогне и у другим местима, да нам људи не одлазе, да им деца , ако су у гетоима, окружени туђом војском, тенковима, макар не буду жељна хране. Има деце која нису видела воће и по шест месеци.

СРПСКИ ПОСЛАНИЦИ ЗАБОРАВИЛИ НА ОНЕ КОЈИ ГЛАДУЈУ

Оно што је шокантно, и за сваку осуду, јесте чињеница да су удаљена , најугроженија села, јужне српске покрајине, у протеклих десет година ван сваког интересовања српске Владе, политичара. Нико их није удостојио ни посете, а камо ли да конкретно помогне. Они исти који удобно седе у својим скупштинским столицама, имају возаче луксузних лимузина, „транспарентно”решавају „велике” проблеме.

НА МЕСТИМА СРУШЕНИХ  ЦРКВА ПОДИЖУ СПОМЕНИКЕ ЗЛОЧИНЦИМА

О уништеним, срушеним српским светињама на Косову и Метохији да не говорим. Много времена би ми требало да их све набројим. У Петровцима је, рецимо, 1999. до темеља сравњена стара црква посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу. На месту на којем је вековима била српска светиња Шиптари су изградили велики споменик свом ОВК- јунаку. Великом зликовцу, који је убијао Србе. Село Доброчане красила је надалеко чувена црква Свете Петке, која је срушена, опљачкана и спаљена пре десет година. На овом подручју остале су само четири нетакнуте цркве, ту служим, ту се наш народ окупља.

Питамо се, колико тренутно кошта посланички ручак, на који тако одважно одлазе, као да су га заиста зарадили радом, а не дегутантним вешемесечним препуцавањима. Како никоме од њих, преситих стомака, није пало на памет да се одрекне барем једног „скромног” оброка, који иначе, плаћају грађани Србије, за гладну децу на Косову и Метохији. Ко још сада да се бакће са српском сиротињом?! Они су изгледа „дорасли” само глобалним проблемима. Како онда да тражимо и очекујемо помоћ за гладне на Косову и Метохији, од нама пријатељских земаља, када о угроженима не воде бригу они који су за то плаћени у Србији ?! Или, их можда плаћа и неко други?!  

Биљана Живковић


КОСОВСКИ БОЈ-ВЕЛИКА СРПСКА ПОБЕДА

 У најкраћим цртама ћу вам рећи ово:

У целом петнаестом веку, Срби су били победници у бици на Косову, а од шеснаестог века Срби су поражени. Како је дошло до те промене? Ту су наступила разна тумачења:

Ето, Срби су отишли за веру Христову, да изгину храбро, жртвени јагањци. Другим речима будале. И сад испада ми славимо пораз, и сви нам се смеју, као ми славимо пораз, ми смо једини народ који слави пораз. То није истина. Ја сам проучавао турске архиве, турске писце који су директно били противници, иако они сви крију, и јесте да је Алахова војска поражена, јер су они муслиманску војску сматрали Алаховом војском.

Али, опис битке њихов је веран. Према том опису, сваки нормалан човек може да донесе свој закључак, шта је било. Имам један податак: Лево крило турске армије је Вук Бранковић сатро, не разбио, сатро, уништио. И његова оклопна коњица је дошла иза леђа цару Мурату и дошла до турске коморе. Свакоме војнику, нормалном историчару, је јасно, кад се тако нешто деси да је битка завршена за њих, да ту више нема спаса.

Друго, имате стуб који је син Лазарев поставио на Косову, и на коме је писало и пише да су змију згазили и убили и да је судбина хтела да честити кнез Лазар падне у њихове руке ... А ја знам. Цар Мурат је био убијен, он није био под шатором, то је лаж. То није била традиција отоманске војске. Зна се где је било место падишаху. На коњу, у средини ордије, окружен јањичарима а испред њега ред камила, као одбрамбени зид. И око њега, паше и везири саветници, и курири, који носе његове наредбе војсци.

Турски извори кажу да га је Милош оборио копљем са коња и докрајчио га мачем белим као млеко, ваљда био неки ... у питању. И онда ви упоредите ту чињеницу, то они кажу, са оним што су нама причали. И друго никада се није десило у историји ратова да је победник побегао са бојног поља. Турци су побегли са бојног поља. И они описују панику те ноћи кад су бежали према Једрену. Ниједан турски ратник није остао на територији Србије.

А како се десило да је Лазар ухваћен? Када је Мурат убијен, Ејуп-бег убијен, њега је Стеван Мусић посекао и он је био престолонаследник. Онда су везири послали наредбу у име Мурата, Бајазиту, да иде по резерву, јер је Бајазит био храбар човек и ратник, а ако остане у рату погинуће и он. Угасиће се династија, пропадне царевина, пропадне све. Него га извуку да иде по резерву. И он одлази, када се вратио са једним одредом Черкеза, успут сусреће турске војнике како беже крвави, и кажу све је пропало. Онда он схвата да није моменат да иде на бојиште. Зауставља се и чека да се Срби разиђу да би покупио тело оца и брата. И чекао је до шест сати увече.

Срби су се разишли око три сата после подне, када су извукли рањенике. А Лазар отишао до Самодреже, са малом пратњом, да служи службу у захвалност Богу за победу. Бајазит дође, види неколико се људи, како се мува око Самодреже. Он оде, опколи, ухвати Лазара и погуби га. И покупи се и побегне за Једрене. То је истина.

Ту битку, која је према опису турских историчара била једна од најкрвавијих битака у историји човечанства, није могла ватиканска пропаганда да прогута, да је то била и српска победа. Па су онда, миц по миц, преко дубровчана убацивали: те Вук Бранковић издао, те овај издао... Ево, ја, код једног фрањевца сам нашао, где он каже, да је и Милош Обилић издао, сви издали. И Бранковић и Обилић и Влатко Вуковић, сви издали. Морало је, јер је то морални ... то је етика српског народа, требало је то на неки начин упрљати, срушити. А онда верзија убиства Мурата.

Замислите, ви, једну ствар, комадант војске у бици под шатором. Ваљда у харему?! Замислите ви такву глупост, да се то протури, па се то прихвати здраво за готово. То је било једно морално уздигнуће српског народа, па је то морало упрљати неким. Па онда прве хронике, први помени, и код нас и на страни говоре о победи. И тек од 16 века, када смо ми били под окупацијом, а када је на оптужбе Грка била укинута чак и српска патријаршија, јер су Грци алармирали Турке, да је патријаршија легло антитурске делатности, и Турци нам укину патријаршију и нисмо више имали ништа.

Онда су заменили ту тезу о Косовском боју, онда су заменили назив ћирилица и глагољица. До 16 века глагољица се зове ћирилица, а то што се после звала ћирилица се звала србица. У ЏВИ веку се мења, србица се назива ћирилица, а ћирилица глагољица. У ЏВИ веку долази до тих огромних фалсификата и подметања, када Србије није било. Кад су Турци видели да су преварени од стране Грка, онда је Сулејман Величанствени вратио Србима Патријаршију. Вратио нама је турски султан, Патријаршију, коју су нам укинули наши хришћани, православци, и то немојте да испустите из вида.

Јован ДЕРЕТИЋ
Забележено
 на трибини у Косовској Митровици


 СА ВЛАДАРИМА СВЕТА
ИЛИ СА ТВОРЦЕМ СВЕМИРА

Живите на месту које је владар Црне Горе и вечити кнез српских песника назвао ,,грдним судилиштем''. Косово је разбојиште и данас наших савести, пресудитељ који нам оцењује и речи и дела, па и саме мисли тражећи да се одредимо како према њему, тако још више према себи. Зависно од наших одговора, одликује се наш морални и духовни лик, овековечује се наш хабитус, и слика света у којем живимо, утврђује се смисао који дајемо свом постојању међу људима, оно што од света очекујемо и што смо кадри да му дамо.

Ово је наш свети тешки усуд, наслеђе остављено од предака, дар вишњих сила, поље сусретања са живима и са мртвима, па и са целим светом кроз који данас одјекује име-Косово-. Усуд је усуд, можемо га часно носити или кукавно одбацивати. Прво је тешко на један, а друго на други начин.

Прихватање усуда подразумева истрајавање у верности себи, у верности заједништву изграђиваном у тами столећа, оданост слободи којој смо из дубине бића одувек тежили.

Воља за очувањем свога ја, истоветно је са заклетвом верности слободи. Прасловенски облик ове речи управо тако и гласи: сло-бода. Дакле, оно по чему истински постојимо, по чему смо своји.

Дакако, човек долази у искушење, или у принуду, да почини свакојака издајства, све до издаје самога себе.

Прекинути најдубљу везу са оним што нас именује и условљава јесте самоубилачки чин и на тај се корак ових дана понеко одлучује, уверен да је могућно збацити са плећа терет историје, те да ће се том жалосном жртвом родити у неком лепшем свету и у лакшем животу ослобођеном од прошлости и од дужности што их намеће памћење.

Неки се у то упуштају е да би спасили понешто од текућег живота, пале кућу да би се у току једне вечери имали на чему огрејати. Рачунају да другачије не може, да су снаге неравноправне, те да се одрицањем од себе даде постићи неки добитак.

Свако издајство је рационални избор. На краћи рок према ономе што се у датом часу види, рекло би се да се рачун исплати.

На дуже рокове губитак је огроман и ненадокнадив. Не само морални, него чак и материјални губитак. Због једног несрећног корака, због погрешног прорачуна, делови нашега племена су запали у вишевековну невољу, у психолошки теснац, у понижење и безнађе, а достојанство су сачували стрпљиви и издржљиви, спремни на сва могућа одрицања, осим на порицање самога себе. Њихов избор такође је био рационалан, само што је ту реч о вишој рационалности, онај који рачуна на дуже, најдуже рокове.

Човек је кратковеко створење. Није свакоме дано да сагледава оно што је преко земаљске мере. Многи своју кратковидост доживљавају као вечност.       Није лако помирити захтеве голог живота са императивима духовности. Знамо какав је одговор на то кључно питање дао честити кнез. Сваки човек и у сваком тренутку, готово у сваком тренутку, нема снаге и храбрости да следи тај херојски избор.

Отуда гласови очајничког мирења, легање на руду, па и дрског упозоравања да шут не може са рогатим. Отуда отворена духовна сарадња једног дела елите са насиљем и злом.

У новијој психологији установљена је једна врста понашања којој је дат назив: штокхолмски синдром. Уочено је да неки таоци после првога шока настоје да сарађују са својим отмичарима. Труде се да усвоје њихове побуде и аргументе, гледају да се приближе својим злотворима како би умањили притисак и страх и постигли нешто душевног мира.

Човек је слабо створење, нарочито у извесним ситуацијама, а таква је ова у којој смо се нашли од почетка деведесетих. Потребна нам је нада а она се крије у дубинама колективног искуства.

Косовско завештање које је срочио народни песник, громко преобликовао Његош, и мудро образложио Иво Андрић, носи ванвремену енергију наде. Треба живети и данас, али не под било којим условима. Живот у ропству и безнађу је жива смрт.

Донде, докле будемо чували тајну искру наде у души, ништа неће бити изгубљено!

Благодарећи Вам на Крсту који је оставио предводник Витезова са Газиместана, мораћемо и даље на свакој већој раскрсници бирати с ким ћемо поћи даље: са владарима света или са творцем свемира.

Владика црногорски нам још једном даје недвосмислено упутство:

Крст носити Вама је суђено,
страшне борбе с’ својим и с’ туђином,
тежак вијенац, ал' је воће слатко.

Беседа Милована Данојлића
на "Видовданском песничком причешћу" у Грачаници


| [Повратак Срба] | [Архива текстова] | [Обнова баштине] | [Програми, манифестације, издаваштво...] |
Copyright © 2001 Дом културе »Свети Сава«. Сва права задржана. Дизајн: LOGOS Рашка.