---

Повратак Срба у Метохију

ВЕКОВНА ОБЕСТ АРБАНАСА
НАД СРБИМА БЕЗ КРАЈА

Срби из Метохије и са Косова не могу да се врате на згаришта својих кућа, ни после једанаест година, ако се тако хоће ,,локалним” Арбанасима. А хоће им се! И може им се! Зна се, да ,,локални” ништа не раде што им се не нареди из терористичког центра УЧК, а тај центар, зна се, пита за сагласност УСА и ЕУ. Ако Арбанаси пребију повратника Србина, као упозорење осталима, у више дана протестују и каменују шаторе јадних Срба, значи имају договорену подршку. Што значи, да УСА и ЕУ не желе повратак Срба и очевици смо, како више од деценије, ,,бистро муте, јасно замагљују”. Да ли има икога да поверује у њихове бљутаве приче?

Драгољевац код Истока: Први повратници

Да ли се ту Београд нешто пита? По свој прилици, под  сатанским притисцима, постао је безначајан политички центар. Док многи Срби гладују ,,и тамо и вамо”, београдској политичкој елити је дозвољено да праве скечеве по полигонима и Народном позоришту. Док се са косовско-метохијским Србима, који су остали и повратницима, прави спрдња, неко се и запита: ,,Што се враћају? Што не продају?” За већину Срба, смрт је боља од напуштања завичаја. А имало је и таквих, који су на арбанашке понуде за продају имања, одбијали и по милион марака, речима: ,,Кад видиш на Патријаршији таблу, да је истурена на продају, онда дођи!”. Тај, један од многих таквих, ако је ове зиме остао жив, продаје као избеглица туђе јабуке на пијаци, да се прехрани. Да додамо и то: Не нађе се, до сада, ниједан Србин, од оних многострадалних и изгладнелих, да прихвати терористичке сребрњаке и изађе им ,,на изборе” и повећа просек халапљивим фуњарама.

Прогнани Срби из Драгољевца, недалеко од Истока, неколико месеци после протеривања, покушали су да се врате у своје спаљене домове. Источки Шиптари су их жестоко дочекали масовним окупљањем и маршем према селу. Очевици су причали да их је било више хиљада, који су ,,дан и ноћ пуцали и урлали” претећи стихијом и одмаздом.

Контролу над општином Исток тада су имали Шпанци, који су били у много чему коректни и према Србима, за разлику од о Американаца и Енглеза и, нажалост, многих других ,,милосрдних”, окупатора српске матичне земље. Шпански КФОР је предложио Србима да напусте село јер нису били у стању да им обезбеде основну животну сигурност.

И, после десет година од тога догађаја, дванаест чланова, носиоца породичних домаћинстава, вратило се на своја закорољена и опустела згаришта. Приморани су да се  сместе под шаторе, које им је ,,великодушно” обезбедио УНХЦР. Уручена им је помоћ у основним намирницама и хигијени за два месеца, а тај исти УНХЦР им ,,гарантује” ту врсту помоћи за шест месеци. Налазе се у понижавајућем положају и без основних услова за живот, али су одлучни су да истрају у намери да остану на својим огњиштима и започну нови живот од нуле. 

Горњи и Доњи Драгољевац је већим делом српско село у питомој долини Пећког Подгора, 3-4 км југоисточно од Истока.

Село се састоји од два засеока: Горњег и Доњег Драгољевца. Оба се налазе у равници: Горњи око три км југоисточно, а Доњи око два км јужно од Истока.

Већина српских кућа сачувала је предање о свом пореклу. Највише их је (око педесет) дошло у ове крајеве ,,некада давно с Косова”, а двадесетак – током 18. и 19. века ,,из Црне Горе”, три– после првог светског рата ,,из околине Светог Стефана”, док се у десет кућа није сачувало предање о пореклу.

Деца из Горњег Драгољевца прва четири разреда основне школе завршавала су у свом селу (школа се налазила између Драгољевца и Дубраве), а од петог учили су у Истоку, док она из Доњег Драгољевца у Истоку су учили од првог разреда

У селу је, до лета 1999. живело преко осамдесет кућа Срба староседелаца и три новијих досељеника из Црне Горе, док су остало становништво (око једну трећину) чинили Цигани и Шиптари.     

У селу су најбројније породице биле са презименом Седларевић (око 40) и Рајчић (око 15) кућа. И Седларевићи и Рајчићи славе Ђурђиц (16/3. новембар) а мала слава им је Ђурђевдан.

ДРАГОЉЕВЦИ се помињу у:

Повељи цара Душана манастиру Св. Арханђелима код Призрена 1348. а у његовим међама и Крстово црквиште. То указује и на постојање цркве и пре ЏИВ века. Од 1774. до 1780. у књизи приложника манастира Девича у Дреници уписани су више пута Срби дародавци из овог села.

У селу се налазе остаци двеју цркава. Једна је била на ливади Петковици, свакако посвећена св. Петки. Њени остаци данас заузимају простор 4х5 м. Друга црква непознатог патрона је била на месту које се зове Црквине. У селу постоји и старо српско гробље са великим каменим крстовима на којима је уклесан још по један или више крстова.

Презимена српских породица из Драгољевца која су забележена у ономастичкимзаписима САНУ:

Ашанин,
Бековић,
Вошић,
Ђорђевић, /секунд презиме једног дела братства Седларевић/,
Ђорић,
Ђурашевић,
Зувић,
Крсмановић,
Крстић,
Куљача, 
Лазић, /секунд. презиме једног дела братства Седларевић/.
Мартиновић, /раније презиме братства Ђорић/,
Милошевић,
Милисављевић, /секунд. презиме једног дела братства Седларевић/,
Миљковић,
Обреновић, /раније презиме породице Симић/,
Пашић,
Питулић,
Рајчић,
Седларевић,
Симић,
Спасић, /секунд. презиме једног дела братства Седларевић/.

ЖАЧ

На месту у Круглицама где је српско гробље постоје остаци цркве за коју предање каже да је била велика и посвећена Усековању Св. Јована.

Жач код Истока: Први повратници

Око цркве је било велико и веома старо српско гробље са неколико десетина нахерених камених крстача великих размера и углавном без натписа и украса. Год. 1977-1980. сељаци су на темељима старе цркве подигли нову и скромну цркву.

Народно предање казује да су Турци порушили цркву у Жачу да би камен са ње употребили за грађење великог моста преко реке Истока код села Заблаћа.

Презимена српских породица из Жача која су забележена у ономастичкимзаписима САНУ:

Андрејић, /раније презиме Мијајловића и Степановића/
Аничић,
Антић,
Барјактаревић,
Божовић,
Видачек,
Гогић,
Дашић,
Дрљевић,
Зувић,
Зулевић,
Јаредић,
Јефтић,
Јовић, /раније презиме Мијајловића и Степановића/
Коматовић,
Кораћ,
Красић,
Љушић,
Мијајловић,
Минић,
Обрадовић,
Павловић,
Пераловић,
Сталетић,
Степановић,
Стојковић,
Трифуновић,
Чолић, /одсељени пре ’99/
Шиљковић.

ЖАЧ

Село у питомом побрежју између река Кујавче и Истока, 5-6 км југоисточно од Ђураковца. Помиње се у турском катастарском попису из 1485. два пута као село Жалч са преко 30 српских домаћинстава и два попа: Јованом и Степаном. У другом помену уписани су обавезници ,,војнуци” (хриш-ћани у турској војсци): Божи-дар и Радич, синови Рајкови, и Божић, син Радоњин. У Девичком катастиху се од 1775. до 1780. више пута помињу Срби дародавци из Жача.

 

Србина Љубишу Степановића из Жача, претукла је недавно група Шиптара. Спремљена му је качачка заседа, када је ишао по хлеб и намирнице у суседно село Осојане. Степановић је пребачен у Косовску Митровицу, где је оперисан. Лекари су рекли да му је повређена ушна шкољка и да је највероватније нападнут бејзбол палицом. Степановић био један од тројице Срба који су се летос први вратили у село и живели под шаторима.

,,Пре неколико дана и други проганици су изразили жељу да се врате и мислим да је то главни разлог зашто је он нападнут”, рекла је Весна Маликовић, радница општине Исток, задужена за повратак. Према њеним речима: ,,У Жачу је пет кућа за Србе повратнике у завршној фази и очигледно је да то некоме смета”. Због највљеног повратка, и то мањег дела прогнаних Срба, Шиптари су организовано и драстично реаговали да то спрече.

---

Сабор Срба са Косова и Метохије

Дана 04. 02. 2010. године, у амфитеатру Техничког факултета у Косовској Митровици, одржан је Сабор Срба са Косова и Метохије. Сабор је организовала „Скупштина заједнице општина Косова и Метохије“ а непосредни повод била је објава антисрпског плана Питера Фајта и Хашима Тачија о тзв. „интеграцији северног дела Косова и Метохије“. Поред Епископа Артемија, као Архипастира окупљеног народа, многобројног свештенства и монаштва, и легитимних представника српског народа на Косову и Метохији, Сабору су присуствовали и представници парламентарних странака у скупштини Србије.

Сабор је био својеврсна јерихонска труба која је требала да сруши сва настојања светских моћника да спроведу безакону интеграцију и јасна порука званичном Београду, да треба не само реторички, него и стварно да брани српске националне интересе у јужној српској покрајини.

СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА

Браћо и сестре, помаже Бог!

Други нам, нити хоће нити може помоћи.

Данас, пред овим часним скупом, навиру два супротна осећања: Осећање радости и поноса, што се могао један овакав скуп организовати и сабрати, од представника нашега народа са целога Косова и Метохије. У име, дакле, свих Срба, који живе на светој косовско-метохијској земљи. Јер нас је овде сабрала једна идеја, једна мисао а то је, како да останемо и опстанемо на овим просторима и друга мисао: Како да Косово и Метохија да остану тамо где су вековима били, у држави Србији, као њено срце и њена душа.

Друго осећање, јесте осећање да је ова сала овде постала српски зид плача. Као некада у Јерусалиму, што су прогнани Јевреји по целоме свету, сабирали се и плакали над својом судбином и историјом. Тако је овде данас, и раније, чују се вапаји, чују се и виде сузе. Ово је Зид плача нашега народа. Сваки глас са Косова и Метохије, до сада, био је глас вапијућег у пустињи, који нико није хтео да чује а још мање да га уважи. О томе се, већ, овде доста говорило. Ја не бих говорио и понављао то. Али бих желео да кажем само то, да је наш нови патријарх, Његова светост гг-дин Иринеј, у својој приступној беседи, као први задатак Српске православне цркве, истакао бригу за Косово и Метохију. И други задатак, јединство српскога народа, ма где се он налазио. То су два стуба нашега опстанка и наше будућности.

Међутим, годинама слушамо, како нас на Косову и Метохији прекоревају  за неслогу, за разједињеност, за партијаштво. Да ли је то истина? Сигурно да није. Ако постоји деоба у нашему народу на Косову и Метохији то је плод политике Београда. Они нас деле и дробе. Јер, свака партија у Београду, било она на власти или она у опозицији жели да има ослонац на Косову и Метохији. Не да би нама помогли да опстабемо него да са нама манипулишу. И отуда постоји ова подељеност о којој смо слушали, и у Штрпцу, и у Грачаници и у свим осталим енклавама, малим и великим на Косову и Метохији.

Оно што треба да је порука са овога скупа, не да и даље будемо глас вапијућег у пустињи, него да се претворимо у Јерихонску трубу, коју ће чути, и они у Београду, и они у Бриселу, и они у Вашингтону. А то је порука, да је Косово и Метохија срце и душа српскога народа и Србије као државе.

Поручују нам да се ми овде ујединимо. Чуо сам да је председница Скупштине у Београду примила два председника једне општине Штрпце. Заједно. И саветовала им: ,,Па, дајте, договорите се, уједините се”. Око чега? Шта је тај стожер око кога се можемо ујединити? Може ли да се уједини со и око? Може ли да се уједини мед и отров? Не може. Може, али то није за употребу.

Дакле, порука одавде, то је да једино да идеја Косова и Метохије, нашега опстанка на овим просторима, јесте нешто што треба да уједини и нас овде и Србе ма где се налазили: у осталим деловима Србије. Јер, ово је Србија. Без Косова нема Србије. Било оних прогнаних одавде, било оних по беломе свету расејаних, у задњих сто и више година. Сви они, и треба, и могу, и морају да се уједине по питању очувања Косова и Метохије као српске земље, као зенице нашега ока.

То је та Јерихонска труба, која треба да призове свести и памети све оне који су се наметнули и које су други наметнули да буду вође у овоме смутноме времену.

Нека би Господ дао снаге свима нама, да останемо и опстанемо и истрајемо на овим просторима, и да дочекамо да овде буде оно што је вековима било, земља Србија и српски народ овде да живи као што смо вековима живели.

Хвала вам и нека нам Бог буде у помоћи.

Беседа: ЊП Владике Артемије (04. фебруара 2010.)

---

ОБЕЛЕЖЈЕ ЗА 84 МУЧЕНИКА 

,,Стојимо овде загледани у имена наше браће, рођака, синова, очева, мајки... За некима од њих се још увек трага по жутим кућама, гробницама, мртвачницама... Стојимо загледани у имена уклесана у камен, у камен који значи опомену на нечији злочин и срамоту, али и на камен који значи трајање, повезаност са овом светом земљом косовско-метохијском, за коју су они положили своје животе. И на крају камен подигнут за незаборав свим поколењима будућим, како се злочин никада више не би поновио”.- рекла је, између осталог, Оливера Радић

У присуству више стотина верника, јуче, на празник Усековања главе Св. Јована Крститеља у манастиру Светог Јована у Великој Хочи прослављена је храмовна слава. Свету архијерејску Литургију служио је ЊП Епископ рашко-призренски Артемије уз саслужење свештенства и монаштва наше епархије, манастира Григоријата са Свете Горе и митрополије црногорско-приморске. Литургији је присуствовало и педесетак верника из Херцег Новог са свештеником и чланицама Удружења Кола српских сестара Херцег Нови.

На Литургији је причешћен велики број деце и старијих верника, а после Литургије је обављено освећење славских колача и жита. Осим манастира, овогодишњи домаћин који је на жртвеник принео славски колач и жито био је Урош Поповић са породицом, а за наредну годину јавио се Срђан Петровић. Обојица су из Велике Хоче.

После Литургије је одржан парастос и освећен споменик подигнут свим жртвама из ораховачке општине, пострадалим од шиптарског терора у периоду од 1998-2000. године. Споменик је подигнут у подножју манастира Свети Јован на самом улазу у Велику Хочу. На споменику се налазе имена 84-оро пострадалих Срба, а на средини је и спомен чесма са мозаиком, на којем је приказана икона усековања главе св. Јована.

Владика је принео молитву Господу, да ово буду и последње жртве нашега народа на Косову и Метохији, да Господ дарује мир, слободу роду нашем, да нас расејане сабере, да нас поклекле охрабри и подигне, да нас оборене усправи да би смо увек и свуда славили име Господа нашега Исуса Христа у све векове векова.

Окупљенима се обратио и Негован Маврић, председник Удружења породица киднапованих и несталаих лица из општине Ораховац,  рекавши да је део програма промењен, јер је родбина (њих око 80-оро чланова породица) страдалника чија су имена на споменику, враћена из Косовске Митровице за Београд без објашњења, али су ученици ОШ ,,Светозар Марковић'' из Велике Хоче и ученици Гимназије из Ораховца говорили стихове наших песника, посвећене страдањима Срба, а Оливера Радић је прочитала хронологију страдања Срба из ораховачког краја, чија су имена исписана на споменику.

Споменик је грађен две године, донацијама појединаца, прилозима Срба из дијаспоре, Министа-рства за Косово и Метохију и других. На споменику се између осталих налазе и имена 38-оро киднапованих Срба за којима се још увек трага.

Хронологија страдања Срба
од Арбанаса у Ораховачком крају 12. мај 1998.

На цркви Успење Пресвете Богородице у Ораховцу, на дан Св. Василија Острошког, огласило се празнично звоно, а тамо доле над селима Ратковцем и Браторином надвио се црни облак. Злочиначка тзв. ОВК је почела да убира данак и у нашој општини. Са вековних огњишта у Братотину и Ратковцу протеране су и задње српске породице. У одбрани своје браће живот је положио полицајац Александар Мицић из Велике Хоче.

10. јул 1998.

Из винограда у Петковом пољу губи се сваки траг Југославу Костићу из Ретимља, а 17, 18 и 19. јула на жртвеник свом господару сатани, његове слуге приносе више десетина српских живота. На кућном прагу у Ретимљу хицима је усмрћен Анђелко Костић, а 14-оро Костића, његове браће и братучеда, је заувек отргнуто из загрљаја мајки и сестара: Живко, Лазар, Тодор, Срећко, Миодраг, Мирољуб, Небојша, Младен, Сашко, Светислав, Витомир, Векослав, Југослав и Димитрије као и њихове комшије Николићи Рајко и Цветко-отац и син.

Из Оптеруше су одведени Божанићи: Божидар, Младен, Немања, и Новица, Бурџићи Миодраг и Спасоје, Симић Сретен и Банзић Спаса.

Остала су обесрбљена села Ретимље и Оптеруша.

У Ораховцу, истих дана, тог кобног јула, снајперским хицем убијају Александра Мајмаревића, а гранатом још тројицу српских цивила: Векослава Казића, Јагоша Филђокића и Боривоја Симића.

Из ораховачког Дома здравља наоружани ОВК терористи су отели др Александра Станојевића и медицинског техничара Душка Патрногића. Ђорђе Ђорић је само довезо комшиницу у породилиште. И њега су одвели као и Станојевић Крсту који је жртвовао себе, да би спасао своју супругу. Срђан Витошевић је пошао у оближњу апотеку по памперс пелене за једногодишњу ћерку Анђелу. Анђела је остала и без оца-и њега су одвели.

На прилазним путевима Ораховцу отети су: Витошевић Срећко, Баљошевићи Тома, Саша и Ђорђе, Долашевић Душко, Томић Светислав, Чабркапа Чеда и Ђиновић Душко, а на путу ка Сувој Реци нестао Матић Бобан из Братотина.

У Зочишту су настрадали Петровић Велика и Благојевић Предраг.

Голем данак за једно лето, голем данак и за једну годину која се окончала трагањем, по разним логорима, јамама и гробницама, уздасима, јауцима, болом, питањима без одговора. Свет је свесно затворио очи пред неправдом и злочином. Светски моћници су послали ,,Милосрдног анђела” на нашу земљу, а ,,Милосрдни анђео” је склопио савез са немилосрдним демонима на земљи. И опет жртвеник и опет на ломачу приносе Србе: Добривоја Шавелића, Мирослава Мицића, Горана Радивојевића, Мирослава Крстића, Станковић Златимира, Тодић Мирослава.

01. јула 1999.

На Св. Тројицу, бомбе ,,Милосрдног анђела” су угасиле и млади живот Дејана Вечевића.

Смрт пред ,,Мировни снагама УН”

Листа са именима убијених Срба из дана у дан све дужа.

,,Милосрдни анђео” је одлетео, а на Косово и Метохију су долетеле ,,Мировне снаге УН”. Пред њиховим очима из кућа одводе: Булић Будимира, Витошевић Марка, Грковиће Светислава и Пантелију, Пелевић Цветка, Поповиће Мару и Трајка, Јелић Марка, а са улица Дедић Бобана, Грковић Љубишу, Јефтић Милицу, Казић Синишу, Лукић Радивоја, Симић Арсенија. Из оближњег винограда: Мајмаревић Градимира и Витошевић Синишу.  На путу Ораховац-Велика Хоча губи се сваки траг Млађану Маврићу.

Велимировић Михајло и Беговић Никола су избегли из Хрватске, а из Ораховца нестали.

У покушају да побегну у слободу из ораховачког гета нестали су: Баљошевић Будимир, Миленковић Станиша, Мојсић Звездан, Дедић Негован и Столић Горан.

Драгољуба Симића су прво протерали из родног дома, а потом уочи Св. Ане убили на прагу куће његовог пријатеља.

Децембар, 1999.

Млађана Маниташевића и Павловић Небојшу су на најмонструознији начин убили у близини црквишта Св. Петра у Великој Хочи. Била је зима, децембар. Само су хтели да из својих багремара насеку дрва и огреју собе својим остарелим мајкама. Истог децембра у продавници у Ораховцу, у  бомбашком нападу гаси се живот Зорана Вукићевића. А желео је само да оде и одведе децу из хаоса који је тих дана владао у Ораховцу.

Фебруар, 2000.

На путу до комшије нестаје Рашић Милорад.

Лето, 2000.

Из винограда, крај куће, губи се траг старини Великић Трифуну.

Он је и последња жртва, последњи страдалник чије је име исписано, овде, на овом каменом споменику, пред којим данас стојимо ми, преостали Срби у страдалној Метохији. Пред којим стоје данас и они, које су прогнаничке реке одвеле тамо негде, где је ,,слободна територија”.

Стојимо овде загледани у имена наше браће, рођака, синова, очева, мајки... За некима од њих се још увек трага по жутим кућама, гробницама, мртвачницама...

Стојимо загледани у имена  уклесана у камен, у камен који значи опомену на нечији злочин и срамоту, али и на камен који значи трајање, повезаност са овом светом земљом косовско-метохијском, за коју су они положили своје животе. И на крају камен подигнут за незаборав свим поколењима будућим како се злочин никада више не би поновио.

Оливера Радић

 

Беседа ЊП Владике Артемија,  поводом освећења споменика:

,,Данас када славимо празник Усековања главе Св. Јована Крститеља, Пророка и Претече Господњег сећамо се свих оних који су пострадали од злочинаца од 1998. године и молимо се за покој њихових душа.

Свети Јован је пострадао за истину, за правду Божју, јер се противио греху Ирода, цара јеврејскога. И ови наши сродници су пострадали такође невини од руку злочинаца који су мислили да ће скидањем њихових глава уништити име Божје, име Господа Христа, име народа нашега. Али као што је Господ сачувао успомену на Светог Јована тако је сачувао и успомену на ове наше страдалнике и њихова успомена ће трајати исписана са њиховим именима поред овога крста. Трајаће и у нашим срцима уписана, док је нашега рода, имена и спомена. Сећаћемо се њих који су пострадали невини и недужни само зато што су били православни хришћани и што су носили име српско.

Бол и туга су нас овде сабрали да с разних страна дођемо. Али, авај, данас је извршен још један злочин после десет година.  

Сродници ових наших мученика који су кренули прогнани са ових простора, расејани широм мајке Србије, хтели су да данас буду са нама, да се заједно моле са нама Богу, да обележе успомену на њихове сроднике. Али, исти они који су ове жртве побили у своје време, они су данас спречили њихове сроднике да дођу овде на овај тужни спомен. Враћени су аутобусима из Косовске Митровице преко Мердара за Београд. Зато данас нису овде, али ми који смо овде памтићемо и овај најновији злочин извршен над нашим народом.  

Не може се свећа сакрити да не светли ако је упаљена, ако је вера наша у нашим срцима упаљена, ако су успомене на ове жртве уписане у срца наша, не може се њихово име заборавити”.