Први број Хвосна изашао је 1. јуна 1996. године у Истоку. Хвосно је стари назив за већи део Метохије. За заглавље листа узет је мотив надгробне плоче са разорене Студенице Хвостанске.

Повратак Срба

(архива текстова)

Обнова баштине
Програми, манифестације, издаваштво...

English version

Контакт:

Адреса:
Немањина 48,
Кос. Митровица

Тел. 028 497 598

E-mail: hvosno@ptt.rs

 

     

 


ЖИВОТ СРБА ПОД НАТО-АРБАНАШКОМ ОКУПАЦИОЈОМ ДЕЛА СРБИЈЕ

НЕХАТ И НЕРАД ЧУПАЈУ СРЦЕ СРПСКОМ ПЛЕМЕНУ  

Позив на општи рад и пожртвовање


Епископ Жички Сава Дечанац
(1831-1913)

 Драги народе српски, строго одговорна пред садашношћу и будућношћу интелигенцијо и господо српска, у чијој је руци судбина српског племена: тако вам српског млека, које вас је подигло и однеговало у благословеној српској земљи - не титрајте се и даље детињски са судбином народном и чашћу својом; не стварајте својим раздором и нерадом сами себи, а на радос злотвора наших, сигурну своју пропаст и коначни пораз; не заборављајте, тако вам Свемогући Бог у свим вашим родољубивим предузећима помогао: да овакве опасности, какве су сада испред самих наших врата, нашем опстанку прете; не заборављајте, како су наши родитељи и прародитељи: својим умом, челичним карактером, родољубљем и витешким грудима својим, у далеко и далеко горим и опаснијим околностима, вековима и стотинама пута отклањали сваку смртоносну опасност од српског племена, и сваку неприлику, која би на свагда обезнадеждила наше племе за велику народну идеју и бољу народну будућност, одбијали.

Народе српски, по природи својој племенити и одважни, угледај се, велимо, на своје витешке претке и не заборављај на околност и време; не оклевајмо и даље у опште-народним предузећима; не спотичимо се на оваквом важном предузећу онако, као оно кад неко гладан и изнемогао путује уз какву дугу планинску врлет.

Кад су нас вако, као што видимо, моћни непријатељи наше домовине, св. вере и задужбина наших предака, са све четири стране окружили, они су се противу наше даље судбине и сложили, па, ако само код нас изобилује нерад и немар, као и до сада, онда они ће се још изближе споразумети: како ће и на који начин на првом месту до Св. Дечана, као центра српских земаља и других тамошњих народних задужбина, да би с тим добитком, на првом месту, тамошњи наш заоставши народ оставили без корена, као трску на песку, где би за себе створили непобедиве тврдиње, а после би без труда и даљих напора, из тих св. градова с триумфом доминирали над свима тамошњим нашим покрајинама, као безусловни господари нашег достојанства и наследства, које нам, као свом потомству, од пре 1.500 година на овамо па до сада оставише наши предци и освешташе својим просвећеним и витешким радом, својом крвљу и гробовима својим.

На послетку, све нас подједнако позива глас народни, да се свуда и у сваким приликама одазовемо опште-народним потребама. Па ето и сада овом приликом, прека је, неодложна и неопходна потреба, да се сваки од нас покаже достојним потомком својих великих, свесних и прослављених предака.

Код свесног народа све се уклања пред народном самосталношћу; лични интереси падају пред општима; свагда се живот појединаца радо жртвује за срећу отаџбине. Кад је у питању народна част и образ отаџбине, свака зато жртва, па ма каква она била, постаје пријатна, радосна и весела.

Не треба, а и не сме се за у будуће и ни у каквом случају пред млађим нараштајем водити рачуна више о неком чудесном Вавилону, Ниневи, Финикији, Картагени и вођама: Ханибалу, Камбису, Инди-јском Пору и Великом Алекса-ндру, него о манастиру Високим Дечанима, српској Патријаршији у Пећи, старосрпским: краљевима, царевима, као и престоницама: Призрену, Скопљу и другима

Ово напоменусмо зато, што се, на жалост и никад ненакнадну нашу општу штету, у честим приликама јасно показало: да неки, тако рећи, тек само из читања знају (и то као од неке беде) или већим делом никако и не знају, да се је српска царевина пружала: од Јадранског, па до Црног и Јегејског мора; од реке Марице до преко Дунава и Истрије, и до река: Мориша, Драве и Војуше...

Шта је још горе од свега, непријатељ нам је са свих страна, али је нарочито нови и опаснији са Запада особиту пажњу: да зграби светињем и задужбине српских царева, краљева, патријараха, великаша и благочестиво-побожних племенитих родољуба и богаташа, које су кроз толико опасне векове одржале пространу српску земљу и народ с именом српским непоколебиво у вери и народности својој; а с тим, пак, уништењем прадедовских задужбина непријатељ тежи да нас, још неослобођене, без корена остави.

Не може се ни замислити: каква је и колико страшна одговорност за сувременике, и то, како пред садашношћу, тако и пред будућношћу за овакву њихову смртоносну грешну немарност! Зашто да наш нараштај зна далеко и далеко више о старим, још од пре 2000-3000 година упокојеним азијатским и мисирским државама, него што о нашој садашњостои и пространству наше домовине, у свим границама, зна; као и о садржини: шта и данас у себи српског обухватају те наше  границе?!

Крајње је већ време признати једанпут: да је са досадањим нашим, један за другог, немаром свака мера превршена, услед чега је главна ствар до опасности и доведена, исто онако, као што су: међусобно и дрско партизанство, нечасне клетве, злорад или и сувише слаби радови - довели општу ствар до прекомерног опасног врхунца.

На послетку, ипак, с братском молбом још једанпут напомињемо свима српским синовима, из свију српских земаља: како одраслим и ученим, који су историјом наше прошлости и фактима наше садашњости научени, тако и малима и простим: да смо сви подједнако позвани, да родољубиво подносимо све могуће жртве за св. веру и прадедовске задужбине, за владаоца и пространу нашу домовину;

Јер, ако само не предупредимо нашим општим силама опасност над задужби-нама наших праотаца, онда је јасна ствар, да је с тим на свагда, због нехата нашег, изгубљен центар српских земаља, услед чега ће из корена на свагда бити ишчупано срце Српском Племену.

Да, драги свесни родољуби, као год што је јарко сунце велика потреба за саму васељену: да је оживљава, исто је толико неопходан и потребан за Српство - ако оно хоће и жели славно бити - општи рад. Неоспорно је, да нам је заиста данас, више него икада, потребан озбиљан, тактичан и родољубиви рад, почем је време веома озбиљно и судбоносно по све Српство где га колико има; пуно је недогледне опасности и неизвесности и за најскорију будућност. Наш опште-народни историјски задатак, који нам је наша прошлост непрекидно пред очи износила и који нам садашњост посведневно износи, - јесте свети за нас, само ако хоћемо да га као родољуби разумемо.

Зато, као полувековни свештенослужилац св. олтара и као свагда верно-одани највишем опште-народном задатку, сматрамо за најсветију обавезу, да и при самом свршетку овога дела још једанпут ову поновну напомену учинимо:

Просвећени и родољубиви српски синови, прионимо укупно на општи и одсудни рад, докле имамо шта радити; јер, често бива, да, кад се нерадом изгуби година, онда оно се обично за читаво столеће посао уназади; услед тога и утростручимо свој до сада слаби рад: својим снажним мишицама, смелим оком, старосрпским чели-чним карактером, бистрим и светлим умом и братским удруже-ним српским срцима,-да остваримо своју вековну справе-дљиву тежњу и велику народну идеју и извршимо народно дело, коме ништа не може бити равно; по наше племе спасоносно и добротворно, за које ће, све оне у свом племену: бесмртне, неуморне, узвишене, племените, свесне, будне, опрезне, постојане и сталне раднике на својој стражи, -и најдаље потомство вековима благосиљати и с колена на колено славу и споменике им приносити.

Сава Дечанац,
(помозимо
Високим Дечанима, 1902.)


ОПУСТЕЛИ СРПСКИ МАНАСТИРИ: ДЕВИНЕ ВОДЕ
 И ДУБОКИ ПОТОК, ИЗМЕЂУ КОСОВСКЕ МИТРОВИЦЕ И ЗУБИНОГ ПОТОКА, УОЧИ АРАНЂЕЛОВДАНА 2010. ПОСЛЕ НАСИЛНОГ ИЗБАЦИВАЊА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА И МОНАХА

   

   


НАДАМ СЕ ДА НИЈЕ
АЛИ МЕ СТРАХ ДА ЈЕСТЕ!

"Ја се трудим да се приближим истини. Ма каква она била, повољна за мене или за тебе, свеједно.

У том смислу, живећи овде, посматрајући шта се збива, шта се догађа, мени се често чинило, да овде на Брезовици, испод Љуботена, највећег врха Шар планине у овом делу планине и најистуренијега врха који се надноси над највећим делом Косова, нисам у подножју Љуботена где јесам, него на његовом врху и одатле видим све до Америке. А толико је све јасно, толико ништа није скривено. Толико је све јасно казано да, заиста, све можемо видети.


Писац Петар Сарић у својој кући  (Брезовица, 09. август 2010.)

Видите, највећа зла српском народу на Косову догодила су се, не за време бомбардовања и не пре бомбардовања и не у неком минулом времену и у далеко минулом времену, већ највећа зла су нам се догодила откако су те демократске земље, да кажем НАТО, окупирали Косово и Метохију. Сав изгон народа је почео од када је ту НАТО, од када је ту УНМИК. Тада је почео изгон српског народа. И ја не бих толико оптуживао Албанце. Оптуживао би их као актере, који су само послушно извршавали наредбе са запада. У тој мери би их оптуживао. Али су већи кривци они који су наредили од оних који су извршили.

Албански политичари у Приштини, ако тако могу рећи по наводницима, они су јако повлашћени. Они немају шта да брину и да ,,разбијају” главу, као што морају многи други и они наши несретни у Београду. Њима са запада кажу: Сад укините телефоне. Сад ово, после оно. И они извршавају. Ништа нема, по мом дубоком убећењу, корене у Приштини и на Косову. Све се увози. Свако понашање Албанаца и Албанки апсолутно је дириговано са запада. Сто посто. И тај запад је у тим Албанцима видео, да већих послушника не могу наћи можда ни у Африци, него што су Албанци на Косову.

Ти Американци треба да знају, а знам, врло добро, да знају да они једном од најстаријих европских народа, узимијући му Косово, они му узимају душу. Иако су му узели душу, како сам мало пре рекао, узимају му све. Они су га потпуно уништили. То је горе од окупације. То је горе од бомбардовања. То је горе од физичке смрти. Јер, физичка смрт је, ипак, појединачна а ово је колективна смрт, када ти узимају душу. Можда на западу има света који инструисан преко тих моћних средстава информисања, који тога нису свесни шта Косово значи за српски народ и уопште за српство. Они, који кроје ту политику на западу, знају све то добро исто као и ја и можда мало боље од мене.

Ако си изгубио образ, достојанство, идентитет, тебе више нема. Не постојиш више.

Овде хоћу да се оградим, када је у питању наша српска црква и ово што се у задње време догађа с њом. Ето, није могла ни она да прође а да се то, можда и најкрупније, с њом не догоди управо на Косову, што нимало није случајно. Опет се то од некуда диригује." - рекао је, између осталог, за Хвосно књижевник Петар Сарић.

опширније у Хвосну


НАТО И ЕУ И ИДЕЈЕ
"КРВАВОГ" СУЛТАНА АБДУЛА ХАМИДА
II  

Крајем 20. века на страни етноцида Срба нашла се Европска унија! Исто као у време панисламисте султана Абдул Хамида ИИ, званог ,,крвави султан” који је уместо реформе царства започео рефеудализацију.
НАТО пакт, САД, Немачка и Турска обнављају муслиманску ,,европеизирану” власт на Косову и Метохији и идеју ,,крвавог султана” о стварању исламске државе на Балкану као бране руског утицаја!
Овде се поставља питање пред САД, Немачку и лаичку Турску, како поставити Арбанасе на земљу која никада није била њихова, где су уљези иза леђа азијског освајача фашиста и нациста и на крају НАТО пакта, за који је једино важно да се безбедност њихове војне базе крај Урошевца, Бондстила, повећа!

Деведесете године 20. века у Европи су почеле рушењем  Берлинског зида после којег је следила инвазија на СФРЈ, односно на српски народ и његове територије. Инвазија је изведена дипломатским притиском Немачке иза које је стајала Европска унија и САД и побуном нелојалних грађана Југославије у првом реду Словенаца и Хрвата које су подржали муслимани, исламизовани Срби, у Босни и Херцеговини и Арбанаси. Завршница агресије западних сила на Југославију били су ваздушни удари НАТО пакта на СР Југославију, односно краткотрајну српску федерацију Србије и Црне Горе и окупацијом дела српске територије.

Западноевропско јавно мњење, којем се оркестрирано придружило јавно мњење САД, Канаде, Аустралије и исламских земаља било је припремљено да одобри злочиначки напад САД на Србију. Кривица за избијање ратног сукоба у Европи бачена је на Србију! Срби нису смели да се бране од великих сила, скројена им је судбина!

,,Западне вредности” биле су намењене муслиманским Арбанасима који их нису тражили, нити цене, нити им требају, водили су џихад против хришћана Срба, ради религиозно-етничког чишћења Косова и Метохије од њих. Џихад НАТО пакта подржале су муслиманске земље у првом реду Саудијска Арабија, Пакистан, Судан и ,,државни непријатељ” САД број 1 – Иран!

Исти процес као на Балкану одвијао се у Малој Азији. Да би се сузбио захтев Јермена за аутономијом по угледу на Источну Румелију, Порта је ангажовала номаде Турке Јуруке, а затим Курде и Черкезе, који су започели да врше дуготрајан погром Јермена. Поред ових муслиманских народа и племена, Порта је послала Арбанасе на џихад у Малу Азију против Јермена углавном из Ђаковице. Погром и геноцид који је вршен над Јерменима 1894-1896. године вођен је на основу изјаве султана Абдул Хамида ИИ: ,,Јерменско питање најлакше ће нестати са нестанком Јермена!”

Агресија НАТО-САД на СР Југославију или Србију

Опробани метод неутрализације Срба помоћу Срба, који је примењивао Тито, сада после 2000. године се наставља после рушења Милошевића ,,демократским снагама”, другим речима ,,вођиних” ученика ученицима опет под покровитељством страних сила.

Овој ,,демократској” алтернативи успротивило се национално демократско крило опозиције окупљено око Војислава Коштунице, Николе Милошевића и Косте Чавошког. Десно од ове национално демократске опозиције самоуверено је ишла Српска радикална странка, док су  неолибералне демократе окупљени у другим странкама наставили да тумарају ,,европским” путем а мање странке са националним предзнаком запале у кризу.

Ови српски ,,Европљани” не схватају да је Балкан Европа, а остатак ,,европски потконтинент”. Сва европска култура и цивилизација потиче са античког Балкана и византијске цивилизације са којом су балкански народи срасли, без обзира на притисак ислама и римокатолицизма. ,,Европејци” из разних домађих ,,европских покрета” заговарају варварство а не цивилизацију у духовном смислу а технички прогрес којем су и Срби дали прилог схватају као цивилизацију! Ово мишљење показује каква им је конфузија у главама. Зато не могу да схвате савремену окупацију Косова и Метохије и циљ свих притисака које врше САД, Немачка и посредно Турска преко НАТО пакта на Србе.

САД и Европска унија одричу право Србима на просторе Косова и Метохије али и друге, без обзира што се ради о праву Срба заснованом на културној и цивилизацијској доминацији у континуитету векова. Прихватају Арбанасе који се појављују на Балкану у 11 веку, а на просторима Србије први појединци и групе забележени су у време турске најезде у 15. веку, и касније у 18. када као муслимански конвертити потискују српско хришћанско становништво. Отимају имовину, врше притисак ради исламизације и постепено прво преверавањем а затим наметањем језика Србима врше колонизацију ових простора, задржавају сву српску ономастичку номенклатуру целог простора, што је још један од доказа да нису староседеоци на територији коју својатају.

Насиље Арбанаса изазвало је исељавање Срба. Рачуна се да је од српско-турског рата 1876, до 1912.  са Косова и Метохије исељено око 150000 Срба.

НАТО окупација је обновила муслиманску управу на делу Србије, где ова није била присутна близу века. Арбанаси немају свој национални континуитет на Косову и Метохији,  али су успоставили континуитет ислама. НАТО-САД ,,држава Косово” хоће преко Пелазга, Илира и не знамо којих све античких народа да успоставе свој идентитет. Међутим немају земљу! Немају ни један споменик културе на Косову и Метохији. Споменици су српски а од 16. века појављују се и турског освајача. Зато сматрају Арбанаси треба срушити све што је српско од кућа и гробља, до цркве и манастира. Турске споменике ће преко ислама прогласити за своје! Њихова политика је само наставак политике Османлија који су протеривали староседеоце и на њихово место насељавали муслимански живаљ, који су пружили сигурност освајачу како староседелачка мањина не би имала снагу за побуну.

Погром 17. марта 2004. године је зато за сваку похвалу САД, Немачке и Турске! САД су постигле два циља: задовољили су муслимански фундаментализам Арбанаса и очистили су део територије од непоузданих Срба. Безбедност њихове базе крај Урошевца, Бондстил је повећана!

Погром Срба не чуди. Не чуди ни што није спречен.

Међународне снаге  КФОР на Косову и Метохији 13. јуна 1999. године дошле су са задатком да гарантују мир. Пред очима ових трупа 180 000 Срба је напустило или насилно истерано из својих домова од стране Арбанаса који су запалили на хиљаде српских кућа. Поврх овог од јуна до октобра 1999. године уз присуство око 40000 војника и цивила НАТО пакта, невладиних организација и више стотина новинара Арбанаси су сравнили са земљом више од 100 православних храмова, цркава и манастира или су их оштетили и оскрнавили. КФОР иако се често налази близу дешавања није предузимао ништа да спречи злочине!

Емисари и дипломате из САД тврде, када дођу у Србију да је ,,кључни партнер у региону” мада су Косово и Метохија и даље под окупацијом и ,,независна држава Косово” о којој нема преговора нити разговора! Овим ставом САД утврђује нестабилност и проширује је са Блиског истока на југоисточну Европу.

Кад тад мораће САД да седну са Србима за преговарачки сто! Односи САД Србија су хладни, затегнути а под присилом ,,одлични”! 

Јован Пејин    

опширније у Хвосну 


Повратак Срба у Метохију

ВЕКОВНА ОБЕСТ АРБАНАСА
НАД СРБИМА БЕЗ КРАЈА

Срби из Метохије и са Косова не могу да се врате на згаришта својих кућа, ни после једанаест година, ако се тако хоће ,,локалним” Арбанасима. А хоће им се! И може им се! Зна се, да ,,локални” ништа не раде што им се не нареди из терористичког центра УЧК, а тај центар, зна се, пита за сагласност УСА и ЕУ. Ако Арбанаси пребију повратника Србина, као упозорење осталима, у више дана протестују и каменују шаторе јадних Срба, значи имају договорену подршку. Што значи, да УСА и ЕУ не желе повратак Срба и очевици смо, како више од деценије, ,,бистро муте, јасно замагљују”. Да ли има икога да поверује у њихове бљутаве приче?


Драгољевац код Истока:
Први повратници

Да ли се ту Београд нешто пита? По свој прилици, под  сатанским притисцима, постао је безначајан политички центар. Док многи Срби гладују ,,и тамо и вамо”, београдској политичкој елити је дозвољено да праве скечеве по полигонима и Народном позоришту. Док се са косовско-метохијским Србима, који су остали и повратницима, прави спрдња, неко се и запита: ,,Што се враћају? Што не продају?” За већину Срба, смрт је боља од напуштања завичаја. А имало је и таквих, који су на арбанашке понуде за продају имања, одбијали и по милион марака, речима: ,,Кад видиш на Патријаршији таблу, да је истурена на продају, онда дођи!”. Тај, један од многих таквих, ако је ове зиме остао жив, продаје као избеглица туђе јабуке на пијаци, да се прехрани. Да додамо и то: Не нађе се, до сада, ниједан Србин, од оних многострадалних и изгладнелих, да прихвати терористичке сребрњаке и изађе им ,,на изборе” и повећа просек халапљивим фуњарама.

Прогнани Срби из Драгољевца, недалеко од Истока, неколико месеци после протеривања, покушали су да се врате у своје спаљене домове. Источки Шиптари су их жестоко дочекали масовним окупљањем и маршем према селу. Очевици су причали да их је било више хиљада, који су ,,дан и ноћ пуцали и урлали” претећи стихијом и одмаздом.

Контролу над општином Исток тада су имали Шпанци, који су били у много чему коректни и према Србима, за разлику од о Американаца и Енглеза и, нажалост, многих других ,,милосрдних”, окупатора српске матичне земље. Шпански КФОР је предложио Србима да напусте село јер нису били у стању да им обезбеде основну животну сигурност.

И, после десет година од тога догађаја, дванаест чланова, носиоца породичних домаћинстава, вратило се на своја закорољена и опустела згаришта. Приморани су да се  сместе под шаторе, које им је ,,великодушно” обезбедио УНХЦР. Уручена им је помоћ у основним намирницама и хигијени за два месеца, а тај исти УНХЦР им ,,гарантује” ту врсту помоћи за шест месеци. Налазе се у понижавајућем положају и без основних услова за живот, али су одлучни су да истрају у намери да остану на својим огњиштима и започну нови живот од нуле. 

Горњи и Доњи Драгољевац је већим делом српско село у питомој долини Пећког Подгора, 3-4 км југоисточно од Истока.

Село се састоји од два засеока: Горњег и Доњег Драгољевца. Оба се налазе у равници: Горњи око три км југоисточно, а Доњи око два км јужно од Истока.

Већина српских кућа сачувала је предање о свом пореклу. Највише их је (око педесет) дошло у ове крајеве ,,некада давно с Косова”, а двадесетак – током 18. и 19. века ,,из Црне Горе”, три– после првог светског рата ,,из околине Светог Стефана”, док се у десет кућа није сачувало предање о пореклу.

Деца из Горњег Драгољевца прва четири разреда основне школе завршавала су у свом селу (школа се налазила између Драгољевца и Дубраве), а од петог учили су у Истоку, док она из Доњег Драгољевца у Истоку су учили од првог разреда

У селу је, до лета 1999. живело преко осамдесет кућа Срба староседелаца и три новијих досељеника из Црне Горе, док су остало становништво (око једну трећину) чинили Цигани и Шиптари.     

У селу су најбројније породице биле са презименом Седларевић (око 40) и Рајчић (око 15) кућа. И Седларевићи и Рајчићи славе Ђурђиц (16/3. новембар) а мала слава им је Ђурђевдан.

ДРАГОЉЕВЦИ се помињу у:

Повељи цара Душана манастиру Св. Арханђелима код Призрена 1348. а у његовим међама и Крстово црквиште. То указује и на постојање цркве и пре ЏИВ века. Од 1774. до 1780. у књизи приложника манастира Девича у Дреници уписани су више пута Срби дародавци из овог села.

У селу се налазе остаци двеју цркава. Једна је била на ливади Петковици, свакако посвећена св. Петки. Њени остаци данас заузимају простор 4х5 м. Друга црква непознатог патрона је била на месту које се зове Црквине. У селу постоји и старо српско гробље са великим каменим крстовима на којима је уклесан још по један или више крстова.

Презимена српских породица из Драгољевца која су забележена у ономастичкимзаписима САНУ:

Ашанин,
Бековић,
Вошић,
Ђорђевић, /секунд презиме једног дела братства Седларевић/,
Ђорић,
Ђурашевић,
Зувић,
Крсмановић,
Крстић,
Куљача, 
Лазић, /секунд. презиме једног дела братства Седларевић/.
Мартиновић, /раније презиме братства Ђорић/,
Милошевић,
Милисављевић, /секунд. презиме једног дела братства Седларевић/,
Миљковић,
Обреновић, /раније презиме породице Симић/,
Пашић,
Питулић,
Рајчић,
Седларевић,
Симић,
Спасић, /секунд. презиме једног дела братства Седларевић/.

ЖАЧ

На месту у Круглицама где је српско гробље постоје остаци цркве за коју предање каже да је била велика и посвећена Усековању Св. Јована.

Жач код Истока:
Први повратници

Око цркве је било велико и веома старо српско гробље са неколико десетина нахерених камених крстача великих размера и углавном без натписа и украса. Год. 1977-1980. сељаци су на темељима старе цркве подигли нову и скромну цркву.

Народно предање казује да су Турци порушили цркву у Жачу да би камен са ње употребили за грађење великог моста преко реке Истока код села Заблаћа.

Презимена српских породица из Жача која су забележена у ономастичкимзаписима САНУ:

Андрејић, /раније презиме Мијајловића и Степановића/
Аничић,
Антић,
Барјактаревић,
Божовић,
Видачек,
Гогић,
Дашић,
Дрљевић,
Зувић,
Зулевић,
Јаредић,
Јефтић,
Јовић, /раније презиме Мијајловића и Степановића/
Коматовић,
Кораћ,
Красић,
Љушић,
Мијајловић,
Минић,
Обрадовић,
Павловић,
Пераловић,
Сталетић,
Степановић,
Стојковић,
Трифуновић,
Чолић, /одсељени пре ’99/
Шиљковић.

ЖАЧ

Село у питомом побрежју између река Кујавче и Истока, 5-6 км југоисточно од Ђураковца. Помиње се у турском катастарском попису из 1485. два пута као село Жалч са преко 30 српских домаћинстава и два попа: Јованом и Степаном. У другом помену уписани су обавезници ,,војнуци” (хриш-ћани у турској војсци): Божи-дар и Радич, синови Рајкови, и Божић, син Радоњин. У Девичком катастиху се од 1775. до 1780. више пута помињу Срби дародавци из Жача.

 

Србина Љубишу Степановића из Жача, претукла је недавно група Шиптара. Спремљена му је качачка заседа, када је ишао по хлеб и намирнице у суседно село Осојане. Степановић је пребачен у Косовску Митровицу, где је оперисан. Лекари су рекли да му је повређена ушна шкољка и да је највероватније нападнут бејзбол палицом. Степановић био један од тројице Срба који су се летос први вратили у село и живели под шаторима.

,,Пре неколико дана и други проганици су изразили жељу да се врате и мислим да је то главни разлог зашто је он нападнут”, рекла је Весна Маликовић, радница општине Исток, задужена за повратак. Према њеним речима: ,,У Жачу је пет кућа за Србе повратнике у завршној фази и очигледно је да то некоме смета”. Због највљеног повратка, и то мањег дела прогнаних Срба, Шиптари су организовано и драстично реаговали да то спрече.


Сабор Срба са Косова и Метохије

Дана 04. 02. 2010. године, у амфитеатру Техничког факултета у Косовској Митровици, одржан је Сабор Срба са Косова и Метохије. Сабор је организовала „Скупштина заједнице општина Косова и Метохије“ а непосредни повод била је објава антисрпског плана Питера Фајта и Хашима Тачија о тзв. „интеграцији северног дела Косова и Метохије“. Поред Епископа Артемија, као Архипастира окупљеног народа, многобројног свештенства и монаштва, и легитимних представника српског народа на Косову и Метохији, Сабору су присуствовали и представници парламентарних странака у скупштини Србије.

Сабор је био својеврсна јерихонска труба која је требала да сруши сва настојања светских моћника да спроведу безакону интеграцију и јасна порука званичном Београду, да треба не само реторички, него и стварно да брани српске националне интересе у јужној српској покрајини.

СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА

Браћо и сестре, помаже Бог!

Други нам, нити хоће нити може помоћи.

Данас, пред овим часним скупом, навиру два супротна осећања: Осећање радости и поноса, што се могао један овакав скуп организовати и сабрати, од представника нашега народа са целога Косова и Метохије. У име, дакле, свих Срба, који живе на светој косовско-метохијској земљи. Јер нас је овде сабрала једна идеја, једна мисао а то је, како да останемо и опстанемо на овим просторима и друга мисао: Како да Косово и Метохија да остану тамо где су вековима били, у држави Србији, као њено срце и њена душа.


Друго осећање, јесте осећање да је ова сала овде постала српски зид плача. Као некада у Јерусалиму, што су прогнани Јевреји по целоме свету, сабирали се и плакали над својом судбином и историјом. Тако је овде данас, и раније, чују се вапаји, чују се и виде сузе. Ово је Зид плача нашега народа. Сваки глас са Косова и Метохије, до сада, био је глас вапијућег у пустињи, који нико није хтео да чује а још мање да га уважи. О томе се, већ, овде доста говорило. Ја не бих говорио и понављао то. Али бих желео да кажем само то, да је наш нови патријарх, Његова светост гг-дин Иринеј, у својој приступној беседи, као први задатак Српске православне цркве, истакао бригу за Косово и Метохију. И други задатак, јединство српскога народа, ма где се он налазио. То су два стуба нашега опстанка и наше будућности.

Међутим, годинама слушамо, како нас на Косову и Метохији прекоревају  за неслогу, за разједињеност, за партијаштво. Да ли је то истина? Сигурно да није. Ако постоји деоба у нашему народу на Косову и Метохији то је плод политике Београда. Они нас деле и дробе. Јер, свака партија у Београду, било она на власти или она у опозицији жели да има ослонац на Косову и Метохији. Не да би нама помогли да опстабемо него да са нама манипулишу. И отуда постоји ова подељеност о којој смо слушали, и у Штрпцу, и у Грачаници и у свим осталим енклавама, малим и великим на Косову и Метохији.

Оно што треба да је порука са овога скупа, не да и даље будемо глас вапијућег у пустињи, него да се претворимо у Јерихонску трубу, коју ће чути, и они у Београду, и они у Бриселу, и они у Вашингтону. А то је порука, да је Косово и Метохија срце и душа српскога народа и Србије као државе.

Поручују нам да се ми овде ујединимо. Чуо сам да је председница Скупштине у Београду примила два председника једне општине Штрпце. Заједно. И саветовала им: ,,Па, дајте, договорите се, уједините се”. Око чега? Шта је тај стожер око кога се можемо ујединити? Може ли да се уједини со и око? Може ли да се уједини мед и отров? Не може. Може, али то није за употребу.

Дакле, порука одавде, то је да једино да идеја Косова и Метохије, нашега опстанка на овим просторима, јесте нешто што треба да уједини и нас овде и Србе ма где се налазили: у осталим деловима Србије. Јер, ово је Србија. Без Косова нема Србије. Било оних прогнаних одавде, било оних по беломе свету расејаних, у задњих сто и више година. Сви они, и треба, и могу, и морају да се уједине по питању очувања Косова и Метохије као српске земље, као зенице нашега ока.

То је та Јерихонска труба, која треба да призове свести и памети све оне који су се наметнули и које су други наметнули да буду вође у овоме смутноме времену.

Нека би Господ дао снаге свима нама, да останемо и опстанемо и истрајемо на овим просторима, и да дочекамо да овде буде оно што је вековима било, земља Србија и српски народ овде да живи као што смо вековима живели.

Хвала вам и нека нам Бог буде у помоћи.

Беседа: ЊП Владике Артемије (04. фебруара 2010.)


| [Повратак Срба] | [Архива текстова] | [Обнова баштине] | [Програми, манифестације, издаваштво...] |
Copyright © 2001 Дом културе »Свети Сава«. Сва права задржана.